Rusija i Ukrajina imale su tri sastanka na početku rata na kojima se progovaralo o uslovima mira. Bili su to susreti koji su se održavali u Belorusiji, preko videopoziva, te u Istanbulu.
Razgovori su propali jer su se obe strane ukopale na bojnom polju, ali pre toga pregovarači su izradili više nacrta ugovora koji su trebali da garanbtuju buduću bezbednost Ukrajine uz ispunjavanje nekih od zahteva predsednika Vladimira Putina, piše Njujork tajms.
Novinari tog američkog dnevnika došli su do niza dokumenata, a razgovarali su i s nekoliko desetina izvora kako bi sastavili sliku pregovora u tim prvim danima rata.
Njihova analiza je pokazala da su se dve strane sukobile oko nivoa ukrajinskog naoružanja, uslova potencijalnog članstva Ukrajine u EU i dela ukrajinskih zakona o jeziku i kulturi koje je Rusija želela da ukine.
Ukrajinski pregovarači su, kako se naovdi, ponudili odustajanje od članstva u NATO-u i prihvatanje ruske okupacije delova njihove teritorije, ali su odbili da priznaju ruski suverenitet nad njima.
Rusija je bila zapanjena žestokim ukrajinskim otporom, činila se otvorenom za takav dogovor, ali je na kraju odustala od ključne komponente: aranžmana koji obvezuje druge zemlje da stanu u obranu Ukrajine ako ona ikada ponovno bude napadnuta.
Njujork tajm se čak objavio nacrte ugovora od 17. marta i 15. aprila 2022., koji prikazuju suprotstavljene predloge i tačke dogovora dve strana te privatno saopštenje na razgovorima u Istanbulu 29. marta u kojem je sažet predloženi dogovor.
Ukrajina je napravila značajan ustupak: bila je spremna da postane “trajno neutralna država” koja se nikada neće pridružiti NATO-u ili da dopusti stranim snagama da budu bazirane na njenom tlu. Činilo se da ponuda odgovora na suštinsku Putinovu pritužbu – da Zapad koristi Ukrajinu da uništi Rusiju.
Ukrajina je od Rusije tražila pristanak na međunarodne bezbednosne garancije po kojima bi druge zemlje – uključujući ukrajinske saveznike koji bi takođe potpisali sporazum – stale u njenu obranu ako bude ponovno napadnuta.
Ukrajina je takođe želela da se sporazum primenjuje na “međunarodno priznate granice” Ukrajine, iako su ruske snage u tom trenutku i dalje pokušavale da zauzme Kijev.
Ruski tim je želeo da Ukrajina i sve druge potpisnice sporazuma ukinu sankcije protiv Moskve koje su uveli od 2014. i da javno pozovu druge zemlje da učine isto. Ukrajina je trebalo i da prepusti ceo istočni Donbas i priznati Krim kao deo Rusije.
Popis od sedam tačaka bio je okrenut protiv ukrajinskog nacionalnog identiteta, uključujući zabranu imenovanja mesta po ukrajinskim borcima za nezavisnost. Takođe, nacrt je uključivao ograničenja ukrajinskih oružanih snaga i broja tenkova, artiljerijskih baterija, ratnih brodova i borbenih aviona koje zemlja sme da ima u svom arsenalu.
Ukrajinci su bili spremni da prihvate takva ograničenja, ali su tražili puno veće granice. Bivši visoki američki zvaničnik koji je bio upoznat s pregovorima tvrdio je da je Putin bio itekako zagrejan za takav dogovor budući da su ukrajinske snage žestoko odbijale ruskog neprijatelja.
Međutim, američki zvaničnici bili su uznemireni uslovima, a navodno je jedan američki visoki zvaničnik tokom pregovora “šapnuo” ukrajinskim pregovaračima: “Razumete da je ovo jednostrano razoružanje, zar ne?”
Zatim su usledili pregovori u Istanbulu gde se činilo da Rusi podržavaju ukrajinski model neutralnosti i bezbednosnih garancija, stavljajući manji naglasak na svoje teritorijalne zahteve. Nakon toga, glavni ruski pregovarač Medinski rekao je da ukrajinska ponuda neutralnosti znači da je “spremna da ispuni glavne zahteve na kojima je Rusija insistirala svih proteklih godina”.
Ukrajina je sažela predloženi dogovor u dokumentu od dve stranice koji je nazvala “Istanbulski komunike”, koji nikada nije objavila.
O statusu Krima trebalo je odlučiti u razdoblju od deset ili 15 godina, pri čemu je Ukrajina obećala da neće pokušati da vrati poluostrvo silom. Zelenski i Putin trebalo je da lično da se sastanu kako bi finalizovasli mirovni sporazum i postigli dogovor o tome koliko će ukrajinskog teritorija Rusija i dalje okupirati.
Ali ruski zvaničnici su u javnost poslali različite signale o tome da li je Kremlj zaista spreman da potpiše sporazum.
Rusi i Ukrajinci vratili su se na višesatne pregovore putem videopoziva, razmenjujući nacrte ugovora WhatsAppom, piše NYT.
Početkom aprila, nakon što se Rusija povukla iz predgrađa Kijeva, slike masakriranih civila u predgrađu Buča šokirale su svet. Za Ukrajince se ideja da bi njihova zemlja mogla postići kompromis s Rusijom činila daljom nego ikada. Ali Zelenski, koji je posetio Buču 4. aprila, rekao je da će se razgovori nastaviti.
“Kolege, razgovarao sam s RA”, napisao je 10. aprila ukrajinski glavni pregovarač David Arahamia u WhatsApp poruci ukrajinskom timu. “Razgovarao je juče sat i po sa svojim šefom.”
“RA” je bio Roman Abramovič, ruski milijarder koji je u razgovorima igrao ulogu iza scene. Njegov “šef” bio je Putin, koji je pozivao pregovarače da se skoncentrišu na ključna pitanja i brzo ih razrađuju, napisao je Arahamia.
“Nismo znali misli li Putin ozbiljno”, rekao je bivši visoki američki zvaničnik NYT o tom događaju. “Nismo mogli zaključiti jesu li ljudi koji su razgovarali bili ovlašćeni za to.” Jedan ukrajinski pregovarač rekao je cda veruje da su pregovori bili blef s Putinove strane, ali su ih druga dvojica opisala kao ozbiljne.
Dana 15. aprila, pet dana nakon što je Abramovič javio Ukrajincima o sastanku s Putinom, ruski pregovarači poslali su nacrt ugovora od 17 stranica na sto svog predsednika. Pregovarači su se složili da će se Ukrajina proglasiti trajno neutralnom, iako će joj biti dopušteno pridruživanje EU.
Velik deo sporazuma “neće se primenjivati” na Krim i još jedan deo Ukrajine koji će se odrediti – što znači da će Kijev prihvatiti rusku okupaciju dela svoje teritorije bez priznavanja ruskog suvereniteta nad njim.
Ali ostale su nerešene ključne tačke. Rusija je htela da se domet ispaljivanja ukrajinskih projektila ograniči na 40 kilometara, dok je Ukrajina želela 280 kilometara – dovoljno da pogodi mete na Krimu. Rusija je još uvek želela da Ukrajina ukine zakone koji se odnose na jezik i nacionalni identitet te da povuče ukrajinske trupe u sklopu prekida vatre.
Najveći problem, međutim, pojavio se u članu 5. U njemu je stajalo da će, u slučaju još jednog oružanog napada na Ukrajinu, “države garanti” koje bi potpisale ugovor – Velika Britanija, Kina, Rusija, Sjedinjene Države i Francuska – stati u odbranu Ukrajine. Na užas Ukrajinaca, došlo je do ključnog odstupanja.
Rusija je ubacila klauzulu da sve države garanti, uključujući Rusiju, moraju da odobre odgovor ako Ukrajina bude napadnuta. To je značilo da je Moskva mogla ponovno da napadne Ukrajinu i zatim stavi veto na bilo kakvu vojnu intervenciju u ime Ukrajine.
Bio je to naizgled apsurdan uslov koji je Kijev odbacio kao kršenje dogovora. “Nakon toga nismo imali interesa da nastavimo razgovore”, rekao je jedan član pregovaračkog tima.
