Ivan Stoilković postao je potpredsednik Vlade Severne Makedonije. Ova vest uglavnom nije privukla pažnju srpskih medija. Ne samo Slobodna Evropa, „Blic”, Bi-Bi-Si na srpskom već ni Tanjug nije podvukao činjenicu da je predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji stupio u vladu ove države. Malobrojni mediji koji su to i objavili zadržali su se na suvoj informaciji.
Izbor Ivana Stoilkovića velika je pobeda srpskog naroda u Severnoj Makedoniji. Posle trideset i četiri godine stranačkog života ove države, jedna srpska stranka konačno je zaista postala deo njene vlade. Politički Srbin nije bio na vlasti u tim krajevima od 1941. godine. Od „Južne Srbije” i „Maćedonije”, makedonska republika građena je tokom pedeset godina na solidnim antisrpskim temeljima. Njenu crkvu stvarao je apostatski srpski monah, njenu državu, sa izuzetkom bugaraša Kire Gligorova, uglavnom su osnovali maturanti kragujevačke gimnazije. Ipak, njeno nesrpstvo i antisrpstvo bilo je jednako onome koje je u 20. veku formiralo hrvatsku, muslimansko-bošnjačku i crnogorsku naciju. Srba je 1912. u Vardarskoj Makedoniji bilo oko 19 odsto, komunisti su učinili da taj broj padne za osam puta. Sistematski makedonizovani, Srbi su progonjeni i, upravo su srpski krajevi, bili iseljavani u posleratnoj kolonizaciji. Višestranačje je zateklo Makedoniju u sukobu sa susedima – Albancima zbog suvereniteta zemlje, Grcima zbog imena države i Bugarima zbog nacionalnosti i jezika. Srbija je bezuslovno priznala makedonsku nezavisnost, bio joj je potreban koliko-toliko nehostilan sused.
Sjedinjene Države su upravo u Makedoniju najpre dovele svoje trupe, navodno da spreče srpsku agresiju, i to dve godine nakon što se JNA u sporazumu povukla. Od tog vremena traje potiskivanje i potcenjivanje srpskog pitanja u Makedoniji. Milošević i Gligorov sklopili su sporazum prema kome je srpsko pitanje u Makedoniji formalno ugašeno – predstavnici Srba nisu smeli čak ni da se pojave na RTS-u. Tek posle 2000. započela je obnova srpskih ustanova i stranaka. Tada se MPC zamalo vratila u kanonsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom i ponovo je čitava jedna politička strana makedonskog života pokušavala da u antisrbizmu pronađe glavnu snagu i zajednički jezik sa svima onima koji ne žele dobro ni Srbima ni Makedoncima. U tom razdoblju socijaldemokratska vlada počela je progon arhiepiskopa Jovana Šestog. Demokratska partija Srba u Makedoniji stala je uz opozicioni VMRO, i kada je ova stranka došla na vlast postala je jedan od koalicionih partnera. Funkcioner DPSM-a bio je drugi čovek ministarstva kulture. Politička borba je trajala dugo, bila je teška, „rovovska”, Makedonija je priznala nezavisnost Kosova i Metohije, prihvatila sramotnu rezoluciju o Srebrenici – oba protiv volje većine svojih građana. Ali u Sobranju je bio jedan čovek koji je, makar i jedini, glasao protiv svega toga.
Ime tog čoveka je Ivan Stoilković.
Pre četrnaest godina pisao sam o Stoilkoviću kao o čoveku nesalomive volje, koji je i sa malobrojnim srpskim narodom lišen podrške Velikih sila, često zaboravljen od svoje matice, uspeo da zajedno sa svojom partijom, ali i mnogim drugim srpskim delatnicima i prijateljima vrati srpski narod na vlast u Makedoniji. U pojedine opštine uveden je srpski jezik kao službeni, Sveti Sava danas je jedan od makedonskih državnih praznika, obnovljen je spomenik srpskoj vojsci n Zebrnjaku, car Dušan je dobio spomenik u Skoplju… U međuvremenu predvodnica Socijaldemokratskog saveza Makedonije pozivala je na iseljavanje srpskog naroda, a albanski vandali pokušavali su da sruše spomenik srpskog cara u Skoplju.
Posle pada VMRO-a sa vlasti i DPSM se našao u opoziciji. Makedoniji su nametnuli ponižavajuće sporazume sa Grčkom, Albancima i Bugarskom. I opet su srpske stranke iz opozicije delovale radi pomirenja i nekakve integracije balkanskih država. Albancima su socijaldemokrate dale čak i mesto premijera Severne Makedonije, koje je popunio jedan dvostruki dezerter. Srbi su opet krivljeni za sve. U vreme kada je 2017. narod u Sobranju mlatio socijaldemokratske poslanike, izdajnike Makedonije, državna bezbednost je u optužbama prema Srbima i Srbiji pronašla način da se dodvori novim socijaldemokratskim vlastima.
Konačno, posle sedam godina odanosti demokratiji i upornosti u opozicionom delovanju, koalicija oko VMRO-a je odnela ubedljivu pobedu na predsedničkim, a potom i parlamentarnim izborima. Ivan Stoilković došao je na mesto jednog od trojice potpredsednika vlade, sa važnim ministarstvom i velikim ovlašćenjima. Kada sam pre četrnaest godina napisao tekst za „Politiku”, sa istim ovim naslovom, nisam mogao da sanjam da će ta teška i naizgled beznadežna borba doživeti ovakav obrt. U ovoj godini teških događaja, progona i unižavanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, odvratnih napada na prava srpskog naroda i Republiku Srpsku, pritisaka na Srbiju i spolja finansiranog razaranja našeg društva… Uspeh Ivana Stoilkovića na izborima i njegov ulazak u vladu, baš kao i izbor Andrije Mandića za drugog čoveka Crne Gore daju razloga za nadu. Uprkos svim hiljadama milijardi, armijama koje su zaposele Balkan da bi pošle na put kojim nisu prošle u proteklim vekovima, mržnji mladih nacionalizama tako dragih svim dušmanima Srba od Franca Ferdinanda do Bajdena, mi smo preživeli, mi smo trijumfovali.
Uoči balkanskih ratova, u vreme kada je ubijanje Srba bilo, kako je nemački diplomata zapisao „sport Arbanasa”, u godinama kada je prognano stotinu hiljada Srba, a narod bio obespravljen i ugnjeten, u novoosnovani parlament Osmanskog carstva izabrani su predstavnici poniženih, uvređenih i progonjenih Srba, Aleksandar Parlić, Janićije Dimitrijević i Temko Popović. Bilo je to predskazanje slobode.
Zahvaljujem Ivanu Stoilkoviću, DPSM-u i srpskom narodu u Severnoj Makedoniji, što su nam u najtežim časovima pokazali da za srpski narod postoje sloboda i nada.
