Predsednički izbori u Turskoj, zakazani za 23. jun, zasigurno su najvažniji izbori na svetu ove godine.
Odrediće hoće li ta nacija od 85 miliona građana, na rubu Evrope, Azije i Bliskog istoka, nastaviti hrliti putem prema autoritarnoj vlasti ili će izabrati liberalniji put, piše Politiko.
“Po prvi put otkako je Erdoganova konzervativna stranka pravde i razvoja (AKP) došla na vlast 2002. godine, postoji ozbiljna perspektiva političkih promena. Inflacija je preko 80 posto godišnje, turska lira je pala u odnosu na dolar, a popularnost vlade je pala kako su ekonomske poteškoće rasle”, stoji u analizi lista Politiko.
Prema anketama, Erdogan je u ozbiljnim političkim problemima, sa AKP jedva da dobija podršku od 30 posto. Naravno, njegov je odgovor bio brutalan i na domaćem i na međunarodnom planu.
Uprkos protivljenju i Vašingtona i Moskve, Erdogan je govorio o pripremama za slanje tenkova u Siriju, s ciljem isterivanja kurdske milicije koje Ankara povezuje sa zabranjenom Kurdistanskom radničkom strankom (PKK). Čini se da je odlučan dovršiti tampon zonu s druge strane turske južne granice.
U međuvremenu, turski predsednik takođe preti da će udariti NATO saveznicu Grčku usred sporova oko rezervi plina, Kipra i militarizacije grčkih ostrva u Egejskom moru.
Otkako je započeo ruski napad na Ukrajinu, Erdogan je postavio Tursku kao nezamenjivog posrednika između Moskve i Kijeva, pomažući u sklapanju poslova i ugošćujući razgovore između američkih i ruskih šefova sigurnosnih službi. Također je uspeo podržati Ukrajinu, uključujući i prodaju vojnih bespilotnih letjelica, istovremeno održavajući trgovinske i energetske veze s Rusijom i bez ugrožavanja svog ličnog odnosa s predsednikom Vladimirom Putinom ili izazivanja gneva Zapada.
U međuvremenu, kod kuće, turski predsednik upotrebio je pravosudni sistem koji nije baš poznat po svojoj nezavisnosti kako bi pokušao diskvalifikovati svoje najjače potencijalne protivnike.
Gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu, popularna figura iz sekularne Republikanske narodne stranke levog centra (CHP), koji bi mogao biti zajednički kandidat opozicije za predsednika, nedavno je osuđen na više od dve godine zatvora zbog “vređanja javnosti”.
Takođe, više od 100 političara iz glavne prokurdske Narodne demokratske stranke (HDP) i dalje se sudi za dela terorizma, što bi moglo dovesti do toga da pokret bude zabranjen. HDP nije deo opozicionog saveza šest stranaka koji sastavlja zajedničku izbornu platformu. Međutim, mogao bi biti jezičak na vagi, kao što pokazuju ankete, ako ni AKP ni opozicija ne osvoje većinu u parlamentu.
Erdogan je u 20 godina od politike “nula problema sa susedima” došao do otvorenog ili latentnog sukoba sa Sirijom, Grčkom, Izraelom, Egiptom, Saudijskom Arabijom i Armenijom. Međutim, poslednjih meseci započeo je približavanje sa nekoliko od navedenih protivnika, delom zato što ga je neuspeh ustanaka u Arapskom proleću koje je podržala Turska prisilio da prilagodi svoju spoljnu politiku, ali i zato što mu očajnički treba arapski i zapadni kapital da se podupre privredu, uništenu nepromišljenom politikom održavanja niskih kamatnih stopa.
Kopneni upad u Siriju koji bi izazvao reakciju SAD-a ili Rusije, mogao bi mu se obiti o glavu, kao što bi moglo i njegovo korištenje pravosuđa da gurne opoziciju u stranu. S druge strane, ograničena prekogranična operacija s malo turskih žrtava zapravo bi mogla biti prihvatljiva glasačima, na isti način na koji se izraelski napadi na Gazu u znak odmazde za raketne napade palestinskog Hamasa smatraju policijskim operacijama, a ne ratovima.
Erdogan će hteti da pokaže obnovljenu moć Turske u multipolarnom svetu u kojem sile srednje veličine mogu imati više uticaja, budući da su SAD i Rusija manje voljne ili sposobne delovati kao globalni policajci. Ali nakon intervencija u Libiji i podrške Azerbajdžanu protiv Armenije, mogao bi odustati od kopnenog napada u Siriji, ako ga velike sile nastave upozoravati.
Evropska unija će verovatno biti posmatrač, a ne sila za umerenost ili promenu. EU je najveći trgovački partner Turske, ali je izgubila uticaj u Ankari, budući da je proces pristupanja zemlje EU-u na izdisaju, a Brisel mora redovno “potkupljivati” Tursku kako bi zadržala gotovo 4 miliona sirijskih izbeglica na svom tlu.
