Propast se predviđala, ali se nije desila.
Stručnjaci kažu da je pad ruskog BDP mnogo manji od prognoziranog, a da su vlasti u Moskvi povukle dobre poteze da spreče ekonomski kolaps pod zapadnim sankcijama, piše DW.
Zapadne sankcije protiv Rusije isprva su izgledale kao moćno oružje – vrednost rublje pala je u bezdan, ruska centralna banka je udvostručila kamatnu stopu jer je izgledalo da se ide ka hiperinflaciji, moskovska berza je zatvorena u strahu od kraha.
Kris Vefer je 25 godina radio u Rusiji kao savetnik za investicije i svedoči da su tamošnji privrednici bili uplašeni. Niz firmi je napustio Rusiju.
“Bilo je nagađanja da će gubici u trgovini i logistici prerađivačke industrije neminovno biti veliki i dovesti do otpuštanja radnika. U to doba sam i ja bio veoma pesimističan kad je reč o prognozama ekonomskog rasta za 2022”, kaže Vefer.
Ali, kako dodaje, stanje se “brzo popravilo i moglo se videti da se najgora predviđanja neće ostvariti”.
Nikad više prihoda od energenata
Pogotovo na Zapadu su se čule procene da će sankcije slomiti rusku ekonomiju. Neki stručnjaci su najavljivali pad BDP od barem 15 odsto. Ali, iako je Kremlj sprečio da prošle godine budu objavljeni neki bitni ekonomski pokazatelji, jasno je da velikog sloma nije bilo.
Sada stručnjaci – a to je mišljenje i Svetske banke i MMF-a, računaju da je ruski BDP u prvoj godini rata pao tek za tri do četiri odsto.
Prvi razlog otpornosti ruske ekonomije je ogroman novac od prodaje nafte i gasa. Ne samo od većeg izvoza Indiji ili Kini, nego i od prodaje Zapadu: ni tamo nisu preko noći mogli da nađu alternative.
Štaviše, mogla bi biti istinita tvrdnja ruske centralne banke iz ovog februara da je postignuta rekordna dobit i porast od 211 milijardi evra već i zbog porasta cena energenata.
“Rusima je ta ogromna dobit praktično pala s neba jer Zapad ne samo da je i dalje kupovao u Rusiji, nego je kupovao čak i više kako bi napunio skladišta”, kaže Vefert.
“Tako je u Rusiji bilo moguće da se i dalje podržavaju ključni sektori industrije i obezbede radna mesta. Da se, povrh toga, snose troškovi rata i ostane novca za socijalne programe. Načelno, održana je ekonomska i socijalna stabilnost”, kaže ovaj stručnjak.
Ratna ekonomija ima svoja pravila
U igri je ratna ekonomija: nezaposlenost ne raste zbog velikog broja radno sposobnih koji su mobilisani – ili su pobegli od mobilizacije. Vojna industrija ima problema s proizvodima visoke tehnologije, ali mnogo toga u vojnom arsenalu – od municije pa do vojničkih čizmi – nema veze s nedostatkom čipova.
Rusija je pak još daleko od toga da bude samodovoljna. To se, između redova može naći čak i među vestima državne agencije TASS kad na primer ponosno najavljuje da će Rusija već za nekoliko godina biti nezavisna od uvoza mlečnih proizvoda.
Odlika ratne ekonomije je da najteže pogađa srednji stalež, obrazovano i urbano stanovništvo, ali predsedniku Vladimiru Putinu je taj segment građana Rusije ionako uvek bio najviše sumnjiv i tamo je imao najmanje podrške za priče o obnovi ruskog carstva.
Vefer podseća da nisu ni izbliza sve zapadne firme otišle iz Rusije: jeste MekDonalds koji je morao da čuva imidž među potrošačima na Zapadu, ali “upravo firme koje su ekonomski važne jer plaćaju velike poreze ili zapošljavaju mnogo ljudi, one su mnogo, mnogo suzdržanije u odluci da napuste Rusiju”.
Pretnja sankcijama je uvek bolja od sankcija
Problem su i same ekonomske sankcije. Tu je Zapad lake ruke kod proglašavanja, bila to Miloševićeva Srbija, Irak Sadama Huseina, pa do Irana, Sirije ili sad Rusije.
Ekonomistkinja univerziteta Harvard, Aleksandra Vakro kaže da sankcije gotovo nikad ne ispunjavaju očekivanja: “Činjenica je da su sankcije najefikasnije neposredno nakon što su proglašene”.
“Mnogo je veća korist od pretnje sankcijama”, dodaje ona. “Agresor će tada još razmišljati. U toj fazi sankcije možda nešto mogu postići. Ali čim je ruska vojska krenula u osvajanje, više nema poluga da sankcije deluju”.
Vakro kaže da je ruska centralna banka povukla dobre poteze kako bi sprečila krizu. A sankcije se uvek, baš kao i ovaj put, potkopavaju indirektnim uvozom preko trećih zemalja. Čak i proizvodi visoke tehnologije su ruskoj industriji doduše skuplji, ali im mnogo toga stiže preko Kine, Indije ili Turske.
Kineska igra mačke i miša s Putinom
Posebno kad je reč o Kini, profesorka s Harvarda smatra da je ona veliki dobitnik u ovoj igri. To u dobroj meri objašnjava i politiku Pekinga od početka ruskog napada na Ukrajinu:
“Kinu uopšte ne zanima Rusija kao tržište: izvoz u tu zemlju čini tek tri odsto spoljne trgovine Kine. Ali zna da Kremlju Kina postaje sve važnija. A to je dobro za nas: jer kad Peking kaže Putinu ‘ne smeš koristiti atomsko oružje u ratu u Ukrajini’, onda on to niti ne čini i Putin stvarno mora da sluša”, misli Vakro.
Šta će biti s ekonomijom Rusije u ovoj godini? Vefer je tu oprezan, ali misli da je “veliko pitanje koliko će Rusija zaraditi od nafte i gasa ove godine. Sasvim sigurno bitno manje od onoga što je zaradila 2022.”
Jer Indija i Kina žele rusku naftu i gas i razmena s tim zemljama cveta, ali kod fosilnih goriva je to ispod cene koju bi platili zapadni potrošači.
Prognoze su različite, MMF najavljuje čak rast ruske ekonomije od 0,3 odsto, drugi smatraju da će uslediti pad o dva odsto.
Na duži rok, ratna ekonomija ne može da nadomesti gubitke – jer treba slati novac područjima u ratu od kojih nema nikakvih prihoda. S vremenom zna da poraste osiromašenje i političko nezadovoljstvo građana.
Kako je nedavno rekao šef evropske diplomatije Žozep Borelj, sankcije su poput otrova arsena: smrtonosno oružje kojem treba vremena da deluje.
No, glavno pitanje i dalje ostaje bez odgovora – koliki su gubici u ljudstvu, reputaciji i ekonomiji dovoljni da Putin sedne za pregovarački sto, spreman na ustupke?
