U kineskoj metropoli fabrike opet smiju da rade – pod uslovom da ih radnici nikad ne napuštaju.
Tako radnici već nedeljama jedu i spavaju i u pogonima Folksvagena, Simensa i drugih velikih firmi.
Tanki karton i preko vreća za spavanje – radnik sa kojim pričamo postavio je svoj krevet između dve proizvodne trake. Ne želi da mu objave ime. Treba mu novac i neće da rizikuje otkaz.
Čovek radi za Quanta Computer Inc. u Šangaju, tajvansku firmu koja opskrbljuje američki Epl.
Otkako je u kineskoj metropoli izbila korona, ovaj čovek ne može da napusti krug fabrike. On i još dve hiljade kolega ne izlaze već mesec dana.
Nakon što je lokdaun najpre zatvorio sve fabrike, firme od vlasti dobijaju odobrenja za nastavak rada – ali pod uslovom da radnik koji kroči u krug fabrike više ne sme da je napusti. Radnici su u takozvanom “mehuru”, računa se da tako virus ne može da uđe.
Veliki psihički pritisak
Šangaj je ekonomski centar Kine, sa bruto domaćim proizvodom otprilike deset puta većim od cele Srbije. Kad Šangaj stoji, to oseća ceo svet.
“Većina od 4.000 firmi koje opet smeju da rade imaju ključnu ulogu ili su neizostavni isporučioci u branšama auto-industrije, gradnje mašina, hemijskoj ili farmaceutskoj industriji”, kaže Betina Šen-Behancin, potpredsednica Evropske trgovinske komore u Kini.
Dodaje da većina firmi sada radi na trećini ili polovini kapaciteta.
Otprilike trećina kompanija u kojima su radnici sada zatočeni jesu strane kompanije. “Prema našim informacijama, trenutno nije moguće ni smenjivanje radnika”, kaže Šen-Behancin, koja je i sama već dva i po meseca pod lokdaunom u stanu u Šangaju.
“Ko uđe u fabriku, tu je. Ljudi smeju da izađu samo u slučaju bolesti. Možete zamisliti koliki je to psihički pritisak”, kaže ona.
Proizvodne hale su pretvorene u spavaonice. Ponegde su nastali kampovi sa šatorima. Preduzeća improvizuju kupatila, dovoze sapun i pastu za zube. “Bila je takoreći trka ko može da najbrže nabavi najviše vreća za spavanje i posteljine”, prenosi Peter Vilemsen, predsednik kineskog ogranka Rajnmetala, nemačkog proizvođača oružja i automobilskih delova.
“Ne moraju da dođu”
U Kini ova firma pravi automobilske delove širom zemlje. U fabrici u Šangaju trenutno svega tridesetak radnika radi u “mehuru”. U drugim provincijama je prilikom lokdauna i po 700 radnika znalo da bude zatočeno u fabričkom krugu.
“Pitamo ljude da li ćele da dođu ili ne. Ne moraju da dođu”, kaže Vilemsen. “Neki kažu da ne mogu jer kod kuće moraju da se staraju o porodici. To je u redu, i ne vodi otkazu.”
Doduše, pitanje je od čega onda radnici da žive. Jer, osnovne plate proste radne snage u Kini često su veoma niske. Tek prekovremeni sati i dodaci čine posao isplativim.
Vilemsen tvrdi da je privrženost firmi ono što većinu dovodi u fabriku. “Dolaze i kažu: Važno mi je da radim kako bismo ostali profitabilni i imali bolju budućnost.”
Radnike zatvorene u fabrikama drže i Folksvagen, Henkel, Simens, Boš i drugi nemački mega-koncerni. Svi su odbili da odgovore na upite nemačkog javnog servisa ARD o ovoj temi.
U firmi sa početka priče, Quanta Computer Inc, radnici su podigli malu bunu. Nakon pet sedmica u fabrici, mnogi mladi radnici su hteli da odu. Bilo je nereda i sukoba. Naposletku su neki smeli kući. Oni koji su ostali, dobili su trostruko višu platu.
Ni u ovoj tajvanskoj firmi nisu želeli da odgovaraju na pitanja novinara.
