S obzirom da se EU obavezala da će električna vozila biti široko dostupna do 2035, očekuje se da će eksplodirati potražnja za litijumom.
Tržištem trenutno dominira nekoliko zemalja, ali Evropa želi da se pridruži klubu iskorištavajući svoje rudnike.
Neposredno pre dolaska na Sajam automobila u Parizu u ponedeljak, francuski predsednik Emanuel Makron je rekao finansijskom portalu Les Ecos da njegova administracija želi da električna vozila učini “dostupnim svima”, piše France24.
S obzirom da EU želi da zabrani prodaju vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem od 2035, Francuska pokušava da postepeno ukine automobile na fosilna goriva. Iako se ovaj potez smatra ključnim korakom na putu prema energetskoj tranziciji, on takođe predstavlja ozbiljan problem, piše portal Kliks. Zahtevaće ogromne količine metala potrebnih za proizvodnju baterija, posebno litijuma.
Brojke govore same za sebe. Od 2015, obim proizvodnje litijuma, koji je poznat i kao “belo zlato”, utrostručio se širom sveta, dostigavši 100.000 tona godišnje do 2021, prema Međunarodnoj agenciji za energetiku.
Količina bi mogla da se poveća sedam puta do 2030. Na evropskom nivou, 2050. će biti potrebno oko 35 puta više litijuma nego danas, prema aprilskoj studiji KU Leuven, katoličkog istraživačkog univerziteta u Belgiji.
“Mi smo u fazi u kojoj sve zemlje počinju svoju energetsku tranziciju manje-više u isto vreme i to stvara veoma značajne potrebe za metalom”, rekao je Olivier Vidal, geolog i direktor istraživanja u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS).
“To će sigurno stvoriti tenzije u narednim godinama, uz očekivana povećanja troškova i, moguće, teškoće u snabdevanju. Dakle, postoji stvarno strateško pitanje i pitanje suvereniteta za države”, dodao je.
Evropska komisija je svesna ovih zabrinutosti i uključila je litijum na listu kritičnih sirovina sa rizikom od nestašice još 2020.
Litijum će “uskoro biti važniji od nafte i gasa”, rekla je šefica Evropske komisije Ursula Fon der Lejen u septembru 2022.
Projekti ekstrakcije u povojima
Danas je samo nekoliko zemalja dominantno u proizvodnji litijuma. Australija ima 20 posto svetskih rezervi “belog zlata”, Argentina, Čile i Bolivija imaju 60 posto. Kina je, s druge strane, bila prvi investitor u rafinisanju i kontroliše 17 posto svetske proizvodnje litijuma. Sa samo pet zemalja koje kontrolišu 90 posto svetske proizvodnje, Međunarodna agencija za energetiku to naziva “kvazimonopolskom” situacijom.
Evropa se nada da će maksimalno iskoristiti novu groznicu “belog zlata” eksploatacijom vlastitih rudnika. Glavne rezerve kontinenta nalaze se u Portugalu, Nemačkoj, Austriji i Finskoj. U Francuskoj, Francuski biro za geološka i rudarska istraživanja (BRGM) je 2018. godine napravio inventar ističući rezerve u Alzasu, centralnom regionu masiva, kao i na području Armorikanskog masiva u Bretanji.
Evropske projekte vađenja i proizvodnje litijuma su uglavnom preuzele male i srednje kompanije širom kontinenta.
“Najuspešnija je Finska. Proizvodnja litijuma mogla bi početi 2024. zahvaljujući eksploataciji malog rudnika koji se nalazi oko 600 km severno od Helsinkija”, objasnio je Kristian Okar, geolog-ekonomista i koautor knjige o energetskoj tranziciji litijuma.
“U Češkoj, australijska kompanija European Metals želi da eksploatiše stare rudnike kalaja koji se nalaze severno od Praga. Slični projekti postoje u Nemačkoj i Austriji”, napomenuo je.
Dodao je da su ovo uglavnom manji projekti koje sprovode male kompanije, a velike radije ulažu u Australiju ili Latinsku Ameriku.
“Malo njih će ugledati svetlost dana, blokirane teškoćama oko dobijanja dozvola, ali pre svega otporom lokalnih zajednica”, rekao je Okar.
Suočavanje sa ekološkim posledicama potrošnje
Rudarski projekti često su se suočavali sa nezadovoljstvom javnosti. U Portugalu, otvoreni rudnik, najveći u Zapadnoj Evropi, trebalo je da bude izgrađen 2026. u selu Kovas do Baroso. Radovi su, međutim, trenutno obustavljeni nakon brojnih protesta.
U Srbiji je otvaranje rudnika Jadar otkazano nekoliko meseci pre predsedničkih izbora u januaru 2022. U Francuskoj, Barbara Pompili, bivša ministarka ekološke tranzicije, iznela je ideju o eksploataciji litijuma u malom selu Treguenek, u regiji Finistere u Bretanji, još u februaru 2021. Područje je, međutim, klasifikovano kao zaštićena zona i izazvalo je lokalno negodovanje.
Ekstrakcija litijuma “proizvodi značajne količine otpada koji se zatim mora skladištiti. Otpad takođe može dovesti do zagađenja vode ili vazduha”, objasnio je Vidal.
Iako Vidal smatra da je negodovanje “potpuno razumljivo”, on ipak podržava ove projekte.
“Bilo bi mnogo etičnije. Mi svakodnevno konzumiramo litijum, bilo bi normalno da trpimo posledice koje se odnose na našu upotrebu. Danas ovo zagađenje već postoji, ali u drugim zemljama, daleko od naših očiju. To bi podiglo svest među korisnicima, koji bi bili suočeni sa posledicama svoje potrošnje”, rekao je.
Francuska traži “zeleni litijum”
Francuska, sa svoje strane, proučava alternativu, nazvanu ekstrakcija “zelenog litijuma”. Za razliku od vađenja iz kamenja ili slanih pustinja, koji funkcionišu kao tradicionalni rudnici, “zeleni litijum” se proizvodi iz geotermalnih izvora, metodom vađenja koja je slična metodama u bušotini.
U francuskom regionu Alzasa, evropski projekat EuGeLi (za evropski geotermalni litijum) je pionir u ovoj oblasti. Nedavno su ovom tehnikom uspešno izvučeni prvi kilogrami.
“Međutim, za sada, tehnika ostaje preskupa da bi se razmatrala na industrijskom nivou – primetio je Okar.
Druga alternativa je fokusiranje na rafinaciju litijuma, a ne na njegovo rudarenje. Početkom juna najavljen je projekat u Nemačkoj, a kompanija Viridian Litium sa sedištem u Strazburu planira da otvori prvu francusku fabriku litijuma za baterije do kraja 2025. godine. Rude će dobavljati iz Latinske Amerike, cilj je proizvodnja 100.000 tona litijum hidroksida do 2030.
“Ovo ne bi rešilo pitanje zavisnosti, ali bi stvorilo znanje i radna mesta”, rekao je Vidal.
Iz ekološke perspektive, ovo bi takođe imalo veliku prednost. Trenutno se litijum skoro sistematski transportuje kroz Kinu da bi se rafinisao. EU sada planira da otvori tri “gigafabrike” za proizvodnju baterija.
Fokusiranje na recikliranje baterija
Vidal upozorava da čak i ako se svi ovi projekti ostvare, oni i dalje ne bi mogli biti konkurentni slanim pustinjama Južne Amerike ili australijskoj proizvodnji.
“S druge strane, ono gde bi Evropska unija zaista mogla da ostavi svoj trag u narednim godinama je reciklaža baterij”,- primetio je.
“Trenutno su količine metala za recikliranje još uvek ograničene, jer litijumske baterije nisu postojale pre deset godina. Ali do 2035. imaćemo baterije za električna vozila na kraju njihovog veka trajanja, a time i zalihe koje se mogu reciklirati”, objasnio je.
Prema Univerzitetu u Leuvenu, 40 do 75 posto potreba EU za metalom moglo bi se podmiriti recikliranjem do 2050. To bi garantovalo sigurnost snabdevanja i smanjilo uticaj na okolinu.
“Da bi se to dogodilo, moramo delovati odmah”, rekao je Vidal. “Moramo dizajnirati proizvode koji će se lako reciklirati, po nižoj ceni, kako bismo uverili investitore”, dodao je.
