Ukrajinska kontraofanziva je na mrtvoj tački, piše Ričard Kemp za britanski Telegraf.
Kako se navodi u tekstu čije delove je preneo Jutarnji list, trebalo je da ukrajinska kontraofanziva postigne strateški proboj protiv ruske odbrane ili da Ruse dovoljno iscrpi i izazove kolaps neprijateljskih snaga i istovremeno da pogura zapadne zemlje da zadrže svoju podršku Kijevu.
Sve to trebalo je učiniti pre zime, kada će oklopni manevri postati neodrživi. Ali sada smo na toj tački, a nije došlo ni do proboja ni do iscrpljivanja, niti su takvi uspesi na vidiku, piše Kemp.
Umesto toga, kontraofanziva atrofira prema mrtvoj tački, bez ikakvih izgleda da probije rusku jako utvrđenu odbranu s trenutnim vojnim sposobnostima. Čak i ovo može biti optimistično gledište, jer Rusija nedvosmisleno priprema vlastitu ofanzivu protiv istrošene ukrajinske vojske.
Kemp smatra da je kontraofanziva mogla da uspe da su SAD i evropske zemlje pomogle u dovoljnoj meri, ali nisu uspeli u tome, pružajući samo dovoljno vojne pomoći da se Ukrajina bori, ali ni blizu dovoljno da osiguraju pobedu protiv tako moćnog neprijatelja.
Svaki korak bio je obeležen odugovlačenjem i nevoljnošću da se Ukrajini daju alati koji su joj bili potrebni da dovrši posao.
Kao primer Kemp navodi mesece neodlučnosti SAD koje su tek u oktobru konačno isporučile rakete dugog dometa ATACMS, koje su mogle biti odlučujuće da su poslate ranije, dok su borbeni avionic F-16 koji bi umnožili ukrajinsku borbenu moć, još uvek daleka vizija.
Iza ovog neuspeha bila je uspešna ruska kampanja odvraćanja. U vreme kada je hrabra akcija bila neophodna, pretnje Moskve eskalacijom dočekane su s bojažljivošću i strahom.
Vašington je dao prednost izbegavanju odmazde u odnosu na ukrajinsku pobedu, smatra Kemp i dodaje da se Bajden bojao Putinovog gneva ako snabde Ukrajinu oružjem koje bi moglo pogoditi rusku teritoriju.
Ipak, pokazujući ispraznost svojih pretnji, kada je ATACMS prvi put korišćen prošlog meseca, Putin ih je umanjio, tvrdeći da oružje “ne može promeniti situaciju na prvim linijama fronta”.
Sve je to ostavilo Ukrajinu u teškoj situaciji. Evropski čelnici, od kojih su se mnogi kolebali od samog početka, sada imaju malo nade da će svoju vojnu pomoć videti pretvorenu u uspeh na bojnom polju.
Umorni su od rata i žele da postignu dogovor s Kremljom kako bi ga okončali. To je priznala i italijanska premijerka Đorđa Meloni u telefonskom razgovoru s poznatim ruskim šaljivdžijama: “Vidim da je dosta umora, moram reći, sa svih strana. Blizu smo trenutka u kom će svi shvatiti da nam treba izlaz”, rekla je ona dvojici Rusa koji iz šale zovu najveće svetske zvaničnike jažno im se predstavljajući.
Podseća se da je to bilo još u septembru, a od tada se pažnja sveta preusmerila na Bliski istok, gde ruski saveznik Iran raspiruje regionalni požar.
Putinova strategija smanjivanja podrške Zapada Ukrajini nije mogla biti bolje ispunjena. Posledice sukoba na Bliskom istoku takođe su stvorile sve veće brige kod kuće, s američkim i evropskim gradovima pogođenim masovnim protestima protiv podrške njihovih vlada Izraelu.
U međuvremenu, američkom predsedniku Džozefu Bajdenu se približavaju izbori. Spoljna politika možda nije odlučujući faktor u glasanju, ali je svakako ključni činilac.
Bajdenu je potreban veliki plus kako bi poništio avganistanski debakl koji beskrajno recikliraju njegovi protivnici.
Nadao se da će mu to omogućiti uskrsnuće Obaminog nuklearnog sporazuma s Iranom i istorijska normalizacija između Izraela i Saudijske Arabije. Ali oba su sada isključena, barem srednjeročno.
Rešenje rata u Ukrajini jedna je od preostalih opcija, pa se postavlja pitanje – šta ako Bajden odluči da pritisne Ukrajinu na prekid vatre pretnjom da će uskratiti ili smanjiti američku podršku?
