Sin legendarnog Velimira Bate Živojinovića, povodom 10 godina od smrti oca, ispričao je nepoznate detalje o njemu, ali i i posljednjim danima, koji su bili teški i emotivni.
Legendarni glumac napustio nas je tiho, a iza sebe je ostavio brojna bezvremenska ostvarenja.
“Deset godina od Batine smrti je jedan, zapravo, simboličan broj, koji sam po sebi nameće neku vrstu sećanja, odnosno rekapitulacije njegovog života. Pomen je organizovan u porti Crkve Svete Trojice u Koraćici, gde su sahranjeni on i majka. Okupili su se prijatelji i rodbina, a zatim je organizovan ručak, kao i u bilo kojoj drugoj srpskoj porodici. Nije bilo nikakvog spektakla, ni Bata, a ni Lula to ne bi želeli”, kazao je na početku razgovora za Novosti Magazin Miljko Živojinović.
Naveo je da je Batin potencijal prepoznat i van granica Srbije.
“On je u četiri uzastopne godine igrao glavne uloge u tri naslova nominovana za ‘Oskara’: ‘Tri’, ‘Skupljači perja’ i ‘Bitka na Neretvi’. Naravno da se postavilo pitanje: Čekaj, ko je glumac koji nosi ove filmove? Dobijao je razne ponude iz inostranstva, a najviše je žalio što nije prihvatio glavnu ulogu u ‘Oskarom’ nagrađenom filmu ‘Rat i mir’ Sergeja Bondarčuka. Materijalne stvari i lažni sjaj Holivuda nisu ga zanimali. Bati je bilo najvažnije da bude u Koraćici sa svojim prijateljima, da peče rakiju i okreće ražanj, da živi. Pri tom, uz sebe je imao jednu Lulu”, naglašava Miljko Živojinović.
Na pitanje da li je njegova majka mogla da prati Batin ritam, Miljko kaže:
“Obratno, koliko je on mogao da prati njen ritam. (smijeh) Kad su počeli da se zabavljaju, Lula je bila prvak Beograda u rokenrolu, igrala je košarku u Zvezdi. Ankica Žarković, mamina sestra od tetke, pričala mi je da je Lula bila lepotica za kojom je ceo Beograd uzdisao. Ona je, pak, sa 17 godina izabrala sedam godina starijeg Velimira. Suv, mršav, siromašan. Porodica nije mogla da se načudi. ‘Vi ne znate koliko je on duhovit, koliko je sa njim lepo,’ govorila im je”, kazao je i dodao:
“Bata je, rekao bih, bio njen ‘projekat’, iz senke je ‘izgurala’ da postane to što jeste. Jedno drugom su davali energiju. U jeku popularnosti Bati je svakodnevno stizalo nebrojeno mnogo pisama, a njoj nije bilo teško da svaki dan ide do pošte i njegovim obožavaocima šalje fotografiju i autogram. Ozbiljno se bavila karijerom mog oca”.
Miljko je otkrio da li su obožavaoci dolazili ispred njegovog doma.
“Dešavale su se i mnogo lepe i mnogo ružne stvari. Ljudi su znali da Bata stanuje u Internacionalnih brigada 11, na trećem spratu i nisu se ustručavali da pozvone. Često su dolazila deca iz kraja, a on bi ih uveo i potpisao blokčiće koje su spremili. Sa druge strane, nekoliko puta se desilo da zazvoni telefon i neko javi ‘Bata je poginuo u saobraćajnoj nesreći’. Šta da vam kažem, naučite da živite sa saznanjem da ima svakakvog sveta. Moram reći i to da je Bata izuzetno poštovao novinarsku profesiju. Govorio je: ‘Bez novinara ja ne postojim. Nek se piše, makar i loše. Najgore je kad se ne piše ništa’”, kaže Miljko Živojinović.
Otkrio je kako su izgledali posljednji Batini dani.
“Ja sam od 2007. godine do njegove smrti bio u Francuskoj, nisam mogao da dolazim u Srbiju. Za to vreme on je kod mene bio tri puta, po nekoliko dana. Nije voleo da ide van zemlje, osim ako nije imao neki posao. Bio je kod mene i kad je krenuo na Kubu da leči gangrenu kod čuvenog profesora Montekina, do kojeg je došla moja sestra Jelena koja tamo živi. Zahvaljujući njemu, život mu je produžen za još devet godina. Preminuo je u bolnici 2016. Ćerka Dina me je pozvala na viber i rekla da se Bata gasi i neće još dugo izdržati. Trebalo je da se pozdravimo. Teško je govorio, ali bio je vedar do kraja. Nije dozvolio da ga savlada ni starost ni bolest. Pustio sam pesmu ‘Moj galebe’ Olivera Dragojevića, koju smo celog života slušali na putu za more. Uz tu pesmu smo se i rastali”, otkriva Miljko Živojinović.
