Teorije oko puča Vagner grupe postaju sve čudnije, navode mediji, i dodaju da je sve to možda bila samo igra koja je otišla predaleko.
Najčudnija u postojećim službenim narativima jeste pozicija generala Sergeja Surovikina, koji je osumnjičen da je znao i podržavao plan Jevgenija Prigožina i njegov “marš na Moskvu”.
U tekstu Jutarnjeg lista, čiji je autor Gojko Drljača, navodi se da je već odavno poznato da je sukob Prigožina i vojnog vrha, Šojgua i Gerasimova, postao nepremostiv, što je bilo očigledno iz brojnih šefa Vagner grupe na društvenim mrežama.
Nema odgovora ni na pitanje kako je tokom pobune Vagnera jedino rusko ratno vazduhoplovtsvo pokazalo neku spremnost za obračun s Vagner grupom, a Surovikin je bio i ostao glavni zapovednik ruskih vazdušnih snaga.
Prema nizu nezvaničnih informacija, Surovikin je uhapšen, a Vagner grupa je tokom neuspelog puča srušila najmanje sedam letelica ruske armije, te pobila ukupno 39 pilota.
Zašto se sada govori o hapšenju generala Surovikina, ako se red vojske za koji je bio odgovoran pokazao najaktivnijim u zaštiti Moskve, dok se drugi praktično nisu suprotstavljali Prigožinovim jedinicama?, pita se autor teksta.
Surovikin je prethodno navodno bio u napetim odnosima sa Šojguom i Gerasimovom, ali je i služio kao medijator između Prigožina i moskovskog dvojca. Surovikin je kao medijator bio aktivan tokom bitke za Bakhmut, kad je Prigožin teško optuživao Moskvu za blokadu nabavke municije.
Deo analitičara smatra da se slučaj Surovikin može objasniti pokušajem da se on pretvori u žrtvenog jarca: u vojnog zapovednika čije ponašanje objašnjava i pravda katastrofalnu reakciju vojnog vrha i ruskih sigurnosnih službi na Prigožinovu pobunu.
Ovo objašnjenje se čini logičnim, ali treba obratiti pažnju kako Vladimir Putin time zapravo žrtvuje dva svoja “žrtvena jarca”, i Prigožina i Surovikina.
Još je neobičnije, piše u svojoj analizi, ugledni Institut za proučavanje rata (ISW) da se Prigožin čak nakon dogovorenog odlaska u Belorusiju potajno vratio na pregovore u Rusiju s neimenovanim ruskim visokim zvaničnicima i Savetom zapovednika Vagner grupe.
ISW govori i o navodnom regrupisanju Vagner grupe u Belorusiji, pri čemu navodi više izvora. Zanimljivo je da ruski opozicijski mediji Meduza tvrdi da je uz Prigožina u Belorusiju otišlo samo 1.000 ljudi, ali beloruski opozicijski kanal Belamova donosi drugačije informacije o stvaranju nove logistike i trening kampova Vagnera u Belorusiji.
Kakav je to puč u kom diktator kog je trebalo svrgnuti ili smaknuti dopušta organizatoru puča da se preseli u Belorusiju, državu koju vodi diktatorov politički poslušnik, a k tome diktator dopušta organizatoru puča regrupiranje u susednoj zemlji?
ISW navodi I da je Prigožinova pobuna podstakla “čistke velikih razmera” među zapovednim kadrom ruskih oružanih snaga i da rusko Ministarstvo odbrane trenutno prolazi “stres test” za lojalnost. Tvrdi se i da je zapovednik ruskih vazdušno -desantnih snaga (VDV) i, kako se priča, zamenik zapovednika ratišta, general-pukovnik Mihail Teplinski preuzeo odgovornosti glavnog zapovednika ratišta u Ukrajini od načelnika Glavnog štaba i trenutnog glavnog zapovednika, generala vojske Valerija Gerasimova.
Drugi ruski izvor tvrdi da je ‘atmosfera sumnje obavila Glavni štab i da se Gerasimovljevi ogranci optužuju za neodlučnost i neuspeh, dok se ogranci zamenika zapovednika združene grupe snaga u Ukrajini generala Sergeja Surovikina optužuju za saučesništvo u pobuni.
Ukratko, ako su tačne informacije vojnih blogera da je Gerasimovu de facto nakon puča oduzeto zapovedanje operacijama u Ukrajini, onda Prigožinov puč počinje da dobija neki drugi kontekst, ocenjuje Drljača.
Ključno pitanje koje se nameće je da li je možda “puč” jedna od Putinovih igara koja je u nekom trenutku otišla predaleko, zaključuje se na kraju teksta.
