Merkel je osudila rusku vojnu oeraciju, ali kaže da ostaje pri svojoj odluci iz 2008. godine da blokira članstvo Ukrajine u NATO-u.
Ugled Angele Merkel poslednjih je nedelja u Njemačkoj prilično narušen, piše Telegraf. “Nakon invazije na Ukrajinu, bivši ministri koji su služili u njenom mandatu, redom se odriču njezine vanjske politike”, piše list.
“Nikad u životu nisam mislio da ćemo ući u takvu krizu s Rusijom”, rekao je Volfgang Šauble, bivši ministar financija tokom Merkelinog mandata.
“I ja sam mislio da moramo da sarađujemo s Rusijom. Danas znam: pogrešio sam, svi smo pogrešili.”
“Suočeni smo s gorkim saznanjem”, rekao je njemački predsednik Frank Valter Štajnmajer, koji je za vreme Angele Merkel bio ministar spoljnih poslova.
“Držali smo se izgrađenih mostova u koje Rusija više nije verovala i na koje su nas naši partneri upozoravali. Bio sam u krivu, ali nisam bio jedini”, kazao je.
Ali žena u središtu svih tih zbivanja bila je prkosna. Merkel je dala kratku izjavu u kojoj osuđuje invaziju na Ukrajinu, no kaže da “ostaje pri svojoj odluci’ iz 2008. godine da blokira članstvo Ukrajine u NATO-u.
Osim toga, nije rekla više ništa, ostavljajući Nemačkoj da razmatra nenu ostavštinu samo nekoliko meseci nakon što je otišla u penziju kao jedan od najvećih kancelara u nemačkoj istoriji.
“Merkelino toksično nasleđe još će dugo zaokupirati ovu zemlju”, grmio je Aleksandar Marguer, urednik konzervativnog časopisa Cicero i dugogodišnji kritičar Angele Merkel.
Na pitanje je li Merkel totalno krivo shvatila Vladimira Putina tokom svojih 16 godina na vlasti, zamenik šefa Bundestaga iz redova CDU-a, Johan Vadelpul, rekao je da je vreme da bivša kancelarka objasni neke stvari.
“Nadam se da će Angela Merkel uskoro pronaći vremena i prilike da detaljnije prokomentira svoju politiku prema Rusiji”, rekao je Vadepul.
Rat u Ukrajini nije posve poništio njeno nasleđe, već je bacio neugodno svetlo na one delove njene vladavine koje bi većina Nemaca radije zaboravila.
Postignuća zbog kojih su je slavili pre samo nekoliko meseci, i dalje su netaknuta. Bolesnu nemačku ekonomiju je pretvorila u ekonomsku snagu kakva je danas.
Provela je Evropsku uniju kroz krizu uvođenja evra i Brexit, a blok je ostao jedinstven.
Ali ukrajinski rat rasvijetlio je manje uspešna područja njene ostavštine.
Bivša kancelarka bila je toliko popularna da se Olaf Šolc kandidovao kao njen naslednik uprkos tome što dolazi iz suparničke stranke. Čak je njenu čuvenu pozu uzeo kao svoj zaštitni znak.
Ali on je u nekoliko dana nakon ruske operacije u Ukrajinu, poništio mnoge njene važne odluke.
Napušten je projekat gasovoda Severni tok 2, kao i čitava energetska politika zbog koje je Nemačka bila zavisna od ruskog plina.
Takođe, najavio je novo veliko ulaganje u obranu Nemačke od čak 100 milijardi evra i obećao da će Nemačka konačno ispuniti ciljeve NATO-a o vojnoj potrošnji.
Nemački saveznici konstantno su upozoravali na opasnosti prevelike zavisnosti od ruskog plina i nemogućnost obrane tako velike dominacije.
Ali, kritike nisu dolazile samo od strane saveznike. Volfgang Šauble, bivši ministar finansija za vreme Angele Merkel, trudio se da istakne da “nikada nije skrivao protivljenje Severnom toku”, a i nemački Zeleni bili su oštro protiv toga.
Ipak, to nisu bila pitanja koja su dominirala nemačkom politikom. Naprotiv, bile su to stvari o kojima pristojno nemačko društvo nije želeo da govori.
Merkel do sada nije rekla ništa o vojnoj potrošnji ili ruskom plinu, a čini se da će istorija verovatno oceniti nenu politiku pogrešnom i u jednom i u drugom slučaju.
Očigledno je da je jedino pitanje oko kojeg se odlučila da se oglasi i brani, njena odluka da se usprotivi članstvu Ukrajine u NATO-u 2008. godine.
Treće načelo njene politike koje se poslednjih nedelja našlo na udaru kritike je njeno smirivanje Putina zbog čega joj je ipak jedan od bivših ministara stao u obranu.
“Ako kažete da smo pogrešno procenili agresivnost ovog čoveka, onda se slažem s vama. Ali to ne znači da je čitava politika u proteklih 20 godina bila pogrešna”, rekao je Tomas de Maizijere, ministar unutrašnjih poslova u mandatu Angele Merkel.
“U ono su vreme ljudi znali da govore kako je Merkel previše oštra prema Putinu i Rusima. U poređenju sa s Francuskom ili Italijom, na primer, ona je s Putinom razgovarala značajno oštrije.”
Tokom većine vremena provedenog na čelu Nemačke, Merkel je bila jedan od glavnih Putinovih sagovornika sa strane Zapada. Nikada se nije bojala suočiti s ruskom predsednikom, a jednom su čak čitavu noć raspravljali o Ukrajini.
Ipak, morala je da igra s kartama koje je dobila. Aneksiju Krima 2014. godine, Zapad je smesta osudio, ali nije bilo mnogo volje za direktno sučeljavanje s Putinom.
Ako je Merkel i provela sate tražeći zajednički jezik s Putinom, činila je to uz saglasnost svojih zapadnih kolega.
Percepcija nje kao pomiriteljke, datira još iz vremena kad je 2008. godine razgovarala s tadašnjim američkim predsednikom Džordžom Bušem, koji je predlagao da se Ukrajina i Gruzija primi u NATO savez.
Putin se suprostavio planovima saveza da dođe do, kako on to gleda, ruskog dvorišta. Uz podršku tadašnjeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, Merkel je kazala kako bi primanje tih zemalja u NATO uzrokovalo destabilizaciju u regiji.
Činjenica da Merkel još uvek brani tu odluku, znači da i ona spada u krug onih koji smatraju da je širenje NATO-a do ruske granice, doprinelo trenutnoj krizi.
Što bi se dogodilo da Merkel tada nije intervenisala, nikad nećemo saznati. Ali, nije sigurno da bi bez nje Ukrajina postala punopravna članica NATO-a, što dokazuje i sadašnje oklevanje saveza da interveniše.
“Pozivam gospođu Merkel i gospodina Sarkozija da posete Buču i da vide do čega je dovelo 14 godina ustupaka Rusiji”, kazao je ovaj tjedan ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski.
“Mislili su da će odbijanjem Ukrajine, umiriti Rusiju, uveriti je da poštuje našu zemlju i normalno živi uz nas.”
