Poslednja dešavanja na Dalekom istoku i tenzije između Kine i Tajvana svet su doveli na ivicu još jednog rata koji bi mogao proizvesti globalnu glavobolju.
Ipak, iako stvari deluju slične kao u kontekstu Rusije i Ukajine, situacija je znatno drugačija, pre svega iz ekonomskih razloga.
Iako su tokom prošlosti Kina i Tajvan prošli kroz tri burne krize u Tajvanskom moreuzu, koje su dovodile do održavanja sličnih vojnih vežbi kineske armije, zvanični Peking se nikada nije upustio u avanturu koja bi značila potpunu okupaciju ostrva.
Neminovno, Kina je samim poređenjem brojeva, naročito u vojnom smislu, znatno jača od Tajvana te bi takav sukob kad-tad verovatno završio pobedom Kine. Međutim, ono što sve ove decenije za Kinu predstavlja problem kada je reč o Tajvanu je ekonomska snaga i uticaj koji iz te snage crpi Tajpej, a od kojeg i samu korist ima Peking.
Malo ostrvo, velika ekonomska priča
Sukob Kine i Tajvana pre svega treba posmatrati kao ideološki obojenu priču koja seže još daleko pre Prvog svetskog rata, a koja je eskalirala 1949. kada su u građanskom ratu kineski nacionalisti na čelu s Čiang Kai-šekom otišli na Tajvan i taj deo proglasili Republikom Kinom, jedinom, prema njihovom mišljenju, naslednicom kineske istorije pre Drugog svetskog rata, piše Klix.
Spor s komunistima, naročito u kontekstu početka Hladnog rata, Tajvanu je značio i zbog činjenice da je tokom pedesetih i šezdesetih godina dobio veliku vojnu, ali i ekonomsku pomoć Sjedinjenih Država. Iako ih nikada zvanično nisu priznali kao državu, Amerika je u hladnoratovskim decenijama uspevala da zadrži Kinu na svojoj strani, ali istovremeno i dalje podržava Tajvan.
Ekonomska i vojna pomoć SAD Tajvanu od 1950. do 1967. iznosila je skoro četiri milijarde dolara od čega je 90 posto definisano kao bespovratna sredstva, a tek 10 posto kao pozajmica novca. Značajna finansijska injekcija dovela je i do rasta BDP-a te je tako akumulirani BDP Tajvana od 1951. do 1967. iznosio 34,5 milijardi dolara, a od kojeg je američka pomoć činila 12 posto.
U takvim vremenima, podrška SAD Tajvanu značila je mnogo te je ujedno bila podloga za započinjanje privrednih reformi kojima je ukinuta klasa zemljoposjednika što je značajno povećalo poljoprivrednu proizvodnju.
Osim toga, Tajvan je upravo u periodu pedesetih godina započeo i sa definisanjem četvorogodišnjih ekonomskih planova od kojih je, iz ove perspektive gledano, svaki predstavljao ekonomsku revoluciju sam po sebi.
Prva faza tajvanske privrede mogla se okarakterisati kao faza zamene uvoza, druga faza uključivala je industrijski razvoj, ali sa fokusom na izvoz, treća faza koja je vrhunac doživela osamdesetih godina prošlog veka ubrajala je i razvoj kompjuterskih tehnologija, da bi se poslednja faza mogla definisati i kao faza transfera tehnologije u Kinu.
Na početku svog privrednog razvoja, Tajvan je bio orijentisan na razvoj tekstilne industrije te izvoz veštačkih vlakana što je državi, uz obrazovne reforme koje su značajno unapredile razmišljanja samih stanovnika, omogućilo neverovatan ekonomski razvoj u periodu kada je ostatak sveta ima brojne probleme u ekonomskoj sferi.
Osim toga, verovatno jedan od ključnih poteza povukao se 1959. kada je Tajvan predstavio 19 tačaka ekonomske i finansijske reforme unutar tzv. Trećeg plana reformi ekonomije Tajvana.
“Tajvanski program reformi omogućio je tržišnim učesnici bolji pristup ekonomskim resursima te je stvorio stabilno okruženje u kojem su ekonomske institucije mogle opstati. Najvažnije od svega, stvorena je i podloga koja je favorizirala privatne kompanije i omogućila strane investicije”, navodi u analizi Fondacija Bertelsman.
Strategija promocije izvoza, poreskih olakšica te kredita s niskom kamatom, dovela je do dvocifrenog ekonomskog rasta šezdesetih godina i trgovinskog suficita sedamdesetih godina.
Ovakve mere privukle su i brojne investitore, pre svega iz Japana, ali i kontinentalne Kine odakle je veliki broj preduzeća svoja postrojenja i sedišta prebacio upravo na Tajvan.
Koga briga za ideologiju u ekonomiji? Investitori su u tom trenutku išli na područje koje je započelo reforme koje su svi prepoznali kao dobrodošlicu onima s viškom novca.
Elektronika i nova era
Iako Tajvan nikada nije imao problem s radnom snagom, ono što im je nedostajalo od samih početaka razvoja ekonomije je kvalitetna oprema putem koje bi se obavljale aktivnosti.
Već 1957, osnovana je kompanija za veštačka vlakna CMFC koja je u tom periodu potpisala ugovor s američkim partnerima koji su imali zadatak da obezbede tehnologiju. Rast se nastavio i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina kada je Tajvan s razvoja tekstilne industrije prešao na hemijsku industriju, a zatim i na razvoj elektronike.
“Dok se lokalna montaža radija i televizija šezdesetih i sedamdesetih ubrzavala, tajvanska industrija potrošačke elektronike nije imala mogućnost razvoja pojedinačnih komponenti. Kako bi stimulisala rast domaće industrije elektroničkih kompnenti, Tajvan je nametnuo zahteve za lokalnim sadržajem za elektronske proizvode koji se prodaju na ostrvu. Zahtevi su uticali na prisiljavanje japanskih proizvođača televizija da prenesu tehnologije na tajvanske partnere”, piše list Taiwan Today.
Već tokom sedamdesetih godina, na Tajvanu su se počele javljati inicijative za proizvodnju poluprovodnika, materijala koji danas imaju ključnu ulogu u proizvodnji mnogobrojnih uređaja.
“Akumulacija inženjerskog i proizvodnog znanja u industriji poluprovodnika odvijala se polako do 1974. kada je u blizini Nacionalnog univerziteta osnovan ERSO – Državna organizacija za istraživanje i usluge elektronike. Uz pomoć stručnjaka iz SAD, ERSO je počeo nabavljati metal-oksidne poluprovodničke tehnologije (CMOS) koje se koristi u integralnim kolima (IC) i to od američke kompanije RCA”, ističu.
Upravo je ova kompanija krajem sedamdesetih prepoznala kvalitet tajvanskog rada te je počela prenošenje tehnoloije čipova na ERSO, da bi 1980. godine pokrenula i proizvodnju u fabrici koju je osnovala na Tajvanu.
Ovaj potez u suštini je predstavljao Tajvanu ulazna vrata u svet poluprovodnika i samo početak velikih ekonomskih uspeha na ovom tržištu. Tokom osamdesetih godina, ova grana na Tajvanu doživljava pravu revoluciju. Pri ERSO-u se osniva privatna firma UMC koja će predstavljati centralnu tačku za akumulaciju čipova. Također, u tom periodu sve se više osnivaju i tzv. dizajnerske IC kuće za što su bile zainteresirane brojne multinacionalne kompanije.
Veliki doprinos razvoju tajvanske industrije poluprovodnika dala je i sama vlada i to 1987. osnivanjem TSMC-a, kompanije za proizvodnju i dizajn poluprovodnika i danas jednu od najvažnijih kompanija na svetskom tržištu koja sarađuje s MediaTekom, AMD-om, Appleom, NVIDIA-om i brojnim drugim zapadnim kompanijama.
Uprkos pandemiji, krizi u Ukrajini i drugim problemima, TSMC je i tokom drugog tromesečja ove godine zabeležio rekordnu neto dobit.
Kompanija je uprihodovala 534,14 milijardi tajvanskih dolara što je porast od 43,5 posto u odnosu na prošlu godinu, dok je neto prihod iznosio 237,03 milijarde tajvanskih dolara što predstavlja porast od 76,4 posto u odnosu na prethodnu godinu.
Tokom poslednjih dešavanja, jedno od pitanja koje se postavljalo odnosilo se upravo na kompaniju TSMC i eventualni odnos Kine prema njima u kontekstu eventualne okupacije ostrva. Koliko je kompanija zapravo izgradila vlastiti imidž i kakav uticaj ima na tržište, dovoljno govori izjava predsednika TSMC-a tokom razgovora za CNN.
“Niko ne može kontrolisati TSMC silom. Ako se dogodi invazija, TSMC neće raditi. Budući da je ovo tako sofisticiran proizvodni pogon, on zavisi od veze u realnom vremenu sa spoljnim svetom, Evropom, Japanom, SAD, od materijala preko hemikalija do rezervnih delova, softvera i ostalog. Rat ne donosi pobednike, svako gubi”, rekao je predsednik kompanije.
Da je Tajvan još tada bio ozbiljan u svojim namerama dovoljno govori i činjenica da je 1980. osnovan i Naučni park Hsinču koji je predstavljao bazu iz koje će nastati i TSMC, ali i 399 drugih kompanija koje se bave proizvodnjom poluprovodnika, ali i drugih materijala.
Od Tajvana zavisi svet, ali Kina još više
Naravno, ovakav ekonomski razvoj Tajvana bio je dovoljan da se ostrvo uvrsti među ono što se zove Četiri azijska ekonomska tigra.
U društvu Hong Konga, Singapura i Južne Koreje, Tajvan je predstavljao državu koja je prošla proces industrijalizacije u veoma kratkom roku te je istovremeno zadržala rast BDP-a više od 7 posto godišnje.
Ipak, ono što je mnogo važnije od samog ekonomskog rasta Tajvana, koji svakako doprinosi pre svega stanovništvu ovog ostrva, jeste i činjenica da je vremenom Tajvan uspeo da i sam peking učini zavisnim od puloprovodnika i drugih proizvoda. Prema podacima tajvanske vlade, Kina je bila ubedljivo najveći izvozni partner Tajvana, a vrednost izvoza je od januara 2017. do januara 2022. premašila 515 milijardi dolara.
Upravo ovakva razmena jasan je pokazatelj kako, i pored tenzija, Tajvan, ali i Kina ,u ovoj situaciji nemaju apsolutno niti jedan racionalan razlog da započnu sukob koji bi doveo do uništenja svega postignutog u proteklim decenijama.
Također, ovi podaci, ali i celokupna ekonomska istorija Tajvana jasan je pokazatelj kako se uz prave ljude, ulaganje u obrazovanje, ali realno i geopolitičku sreću koja nekada daruje i naklonost sile kao što su Sjedinjene Države, jedno malo ostrvo može pretvoriti u globalnog i važnog igrača.
Tajvan je teritorija koju ne priznaje ni jedna ozbiljna država, ali istovremeno ceo svet zavisi od kompanija koje posluju na tom ostrvu. Tu se ubraja i Kina kojoj je takva situacija sigurno trn u oku, ali sa kojom se gotovo sigurno već odavno pomirila.
Ekonomska ovisnost Pekinga o određenim proizvodima s Tajvana u ovim trenucima je jednostavno takva da bi svaki veći sukob značio za Kinu i Xi Jinpinga i urušavanje vlastite ekonomije. Ako ruska invazija na Ukrajinu iz ove perspektive djeluje potpuno iracionalno, šta bi onda tek predstavljala kineska invazija na Tajvan?
