Američke vlasti pozvale su pre dva dana Srbiju da traži alternativu ruskom gasu i, kako smatraju u Vašingtonu, pokažu progres u tom pravcu, saopštio je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Gabrijel Eskobar, govoreći u jednom od podkomiteta za inostrane poslove američkog Senata, prenose ruski mediji.
– Što se tiče energetske bezbednosti, pozivamo Srbiju da razmotri alternative ruskom gasu, uključujući obnovljive izvore energije i tečni prirodni gas. Postigli smo određeni progres u tome – nastavio je američki činovnik. – Pitanje zavisnosti od ruskih energenata nije problem samo za zapadni Balkan, to je problem za veliki deo Evrope. U situaciji sa Balkanom postoji dodatni problem – oni su u velikoj meri zavisni od energije uglja… Blizu smo oslobađanja nekih zemalja od potpune zavisnosti od ruskog gasa. I ja ću dodati da postoje ogromne mogućnosti za američke kompanije u ovom procesu– primetio je Eskobar.
Pitanje smanjenja zavisnosti od ruskog gasa ne samo Srbije i zapadnog Balkana nego i većeg dela Evrope niko do sada nije uspeo da reši, iako američka administracija decenijama ponavlja istu mantru. Ali bezuspešno. Osim priča da SAD imaju alternativu u tečnom prirodnom gasu LNG kojem treba da se okrenemo, činjenica je da ga Srbiji niko nikada nije ponudio, dovezao neki tanker, ili bar ponudio maršrutu kojom bi on mogao da stigne do naše zemlje.
Upitan zašto Amerika uporno nudi nešto čega nema dovoljno i nema načina da dopremi do Srbije, prof. dr Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, za „Politiku” kaže da je Amerika od snabdevanja gasom Evrope napravila politički problem. Na štetu energetske bezbednosti Evrope, SAD čine sve da i u budućnosti naprave razdor i nesporazume između država kroz koje idu gasni tokovi.
– Svakako da Evropa nema racionalnu i isplativu gasnu alternativu sa američkim tečnim prirodnim gasom i snabdevanjem tankerima do konektora. Ove godine Evropa ipak uzima ruski gasu smanjenom obimu, ali zadovoljava potrebe stanovništva i delimično privrede sa starim rezervama – kaže on.
Na pitanje može li Srbija da računa na azerbejdžanski gas koji bi trebalo da snabdeva nedavno započet gasovod Niš– Dimitrovgrad, Kovač ističe da je naša zemlja početkom prošle godine preduzela prve korake ka diverzifikaciji izvora snabdevanja gasom pod plaštom konkurencije a u suštini zbog pritisaka SAD i zbog lobiranja dela državne administracije za zapadne projekte.
– Prošle godine je ministarka energetike Zorana Mihajlović rekla da će gradnja gasovoda Niš–Dimitrovgrad omogućiti i niže cene gasa za građane i privredu, što je netačno i tendenciozno rečeno u funkciji medijske propagande i veličanja tih alternativnih projekata koji nisu realna alternativa ni po kapacitetu niti po ceni. Planirani kapacitet gasovoda Niš–Dimitrovgrad je 1,8 milijardi kubika godišnje, a procenjena ukupna investiciona vrednost projekta je 85,5 do 90 miliona evra. Sredstva su obezbeđena iz pretpristupnih fondova Evropske unije (EU) i iz zajma Evropske investicione banke. Nisu iskazani podaci o visini kredita, koji će Srbija uzeti da bi realizovala ovaj projekat. Država se dodatno zadužuje i ulaže u nepotrebnu infrastrukturu i konekciju sa gasovodima tako malog kapaciteta i po većim cenama. Nema potrebnih količina gasa iz tih pravaca. Pretnje „Severnom toku 2”, od strane Amerike dugoročno neće udaljiti Evropu od Rusije. Rusija ima alternativu oko prodaje gasa, a Evropa zaista nema. To jeste neopravdano lobiranje i nepotrebna investicija, pod pritiskom SAD – objašnjava prof. Kovač.
– Svoje postupke resorno ministarstvo pravda time da će gas „moći da se doprema iz terminala tečnog prirodnog gasa (LNG) iz Grčke od različitih proizvođača a, ukoliko bude slobodnih kapaciteta, i iz gasovoda TAP iz Azerbejdžana”. Jasno se vidi da nema realne alternative ruskom gasu. Dobrom analizom jasno se vidi politizacija ovog projekta i izgradnje nepotrebne gasne infrastrukture, prema Bugarskoj, jer je taj gas znatno skuplji, snabdevanje nepouzdano i nema gasa u dovoljnim količinama – kategoričan je naš sagovornik.
On objašnjava da Eskobar kao predstavnik administracije čini sve što može da Evropu odvoji od Rusije, u svakom smislu. Šteta je što Srbija olako prihvata te američke naloge. Posledice lakomislenih odluka snosiće narod u Srbiji, a ne SAD.
Sa druge strane Srećko Đukić, ekonomista i bivši ambasador u Belorusiji, koji se bavi gasnim prilikama kaže da snabdevanje Srbije ruskim prirodnim gasom turskim, odnosno balkanskim gasovodom nije povećalo energetsku bezbednost. Čak je u određenim segmentima moguće i postala osetljivija u odnosu na dostavu gasa maršrutom preko Ukrajine i Mađarske.
– Srbija je među malim brojem evropskih država koje su 100 odsto zavisne od ruskog gasa (Moldavija, Finska, Letonija, BiH i Severna Makedonija). Sa stanovišta energetske bezbednosti radi se o rizičnoj energetskoj politici vezivanja za jedan izvor (jednu zemlju) i jedan pravac dotoka gasa. Svedoci smo koji sve politički i nepolitički faktori mogu da ugroze redovnost snabdevanja gasom – kaže on.
Gasna konekcija, pojašnjava, sa Bugarskom preko gasovoda Niš–Dimitrovgrad može da popravi situaciju i da dobijemo znatnu količinu gasa (oko dve milijarde kubnih metara) godišnje preko te zemlje prvenstveno iz grčkih terminala za tečni gas koji jeste skuplji od gasa iz cevi ali više nije drastično skuplji i tečni gas postaje stvarnost i pogodnost za privredu.
Upitan ima li tog gasa koji treba da dođe do Niša odgovara da ga nema.
– Azerbejdžanskog gasa u Južnom gasnom koridoru, evropskom gasovodu, za sada nema za Srbiju jer nije zemlja učesnica niti ima viška gasa u njemu. Ako dođe do proširenja Južnog gasnog koridora, koje je planirano, Srbija na vreme treba da prijavi svoje potrebe. Izlaz treba tražiti u gasnim konekcijama sa Rumunijom i Hrvatskom (na Krku stiže tečni gas) i u povezivanju sa evropskim gasnim sistemom, kaže bivši ambasador. U perspektivi, ističe, moguće je računati na gas iz Istočnog Mediterana.
– U najnovijoj krizi koja je izbila oko Ukrajine i nekako se poklapa sa gasnom krizom u Evropi, kada su cene odletele u nebo (trenuto je gas 800 dolara za hiljadu kubnih metara), ruski državni monopolista „Gasprom” ništa nije uradio da odgovori na visoku tražnju za gasom. „Gasprom” je redovno izvršavao samo ugovorne obaveze a višak tražnje ostao je nepodmiren. „Gasprom” se ne ponaša kao komercijalna kompanija koja žuri da zadovolji potrebe tržišta. Po prvi put gas je iskorišćen u političke svrhe i Evropa odlučno traži način da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa. Evropa će i bez pomoći Rusije i „Gasproma” proći ovu zimu bez smrzavanja, a „Gasprom” gubi renome pouzdanog snabdevača – smatra Đukić.
Prirodni tečni gas ne može da zameni ruski uprkos tome što su SAD od decembra prošle godine najveći svetski izvoznik ovog energenta, prestigavši čak i Katar, navodi „Blumberg”. U prilog ovoj tvrdnji je i izjava Leonharda Birnbauma, šefa energetskog diva EON, „da SAD ne mogu da kompenzuju gas iz Rusije”.
