Oznaka: Rusija

Kafei, barovi i restorani na šetalištu uz ukrajinsku reku Už rade do kasno u noć i prilično su zauzeti.

Iako se Ušgorod nalazi u zemlji koja se poslednjih godinu i pobrani od ruske invazije, njegovi stanovnici ne osećaju preveliki strah, a kućama ih tera hladnoća, a ne zvuk sirena.

Ušgorod, administrativni centar Zakarpatske oblasti, nalazi se na samom jugozapadu Ukrajine. To je jedini glavni grad ukrajinskog regiona u kome nema policijskog časa i koji nije pogođen nijednom ruskom raketom.

Ljubitelji teorija zavere kažu da je razlog izostanka raketnih napada na Zakarpatje dogovor Orbana i Putina. Međutim, sami stanovnici Zakarpatja smatraju da je pravi razlog nedostatak strateških objekata u regionu i blizina nekoliko država članica EU i NATO.

Ušgorod se nalazi na samoj granici sa Slovačkom, a udaljen je oko 30 kilometara od Mađarske. Istorija grada seže u 9. vek. Drevni Ušgorod su često nazivali “prozorom u Evropu” jer se nalazi u srcu Zakarpatja, a njegova lokacija i multikulturalni uticaj učinili su ga jednim od najatraktivnijih mesta u zapadnoj Ukrajini. Bio je pod ugarskom kontrolom od 11. do kasnog 17. veka, kada je pripadao Austrougarskoj monarhiji.

Postao je deo Čehoslovačke 1919. godine, zatim Mađarske 1938. godine, a potom i Sovjetskog saveza tokom Drugog svetskog rata. Baš kao što je istočna Ukrajina gledala ka Rusiji, Ušgorod je posle Drugog svetskog rata bio pogleda čvrsto uperenog u Zapad. Čak i pre sveopšte ruske invazije na Ukrajinu, to je bio grad poslastičarnica, kafića i restorana.

“Ovde se sve dešava tako sporo i tiho. Ljudi usporavaju za pešake i strpljivo čekaju na kasama da im se vrati kusur. Čak govore tiše. Ljudi ovde žive u raju i ne shvataju to”, rekla je Špiglu učiteljica Elena, koja je u leto 2022. pobegla u Ušgorod iz Hersona sa svojim unukom.

Od samog početka ruske invazije, mnogi Ukrajinci su pobegli ovamo iz Marijupolja i Harkova, a mnoge kompanije iz Kijeva premestile su svoje sedište u Ušgorod. Ovde dolaze cele porodice, posebno muškarci kojima nije dozvoljeno da napuste zemlju. Na početku rata broj stanovnika je za samo nedelju dana skočio sa 110.000 na 150.000.

Sada je, prema nezvaničnim podacima, njegova populacija narasla na 400.000 do 500.000 i gotovo je nemoguće naći mesto za iznajmljivanje. Cene na tržištu nekretnina u Zakarpatju znatno su nadmašile one u Kijevu od početka sveopšte invazije, pošto su bogati Ukrajinci spremni da plate više za iznajmljivanje nekretnina u jednom od najbezbednijih regiona Ukrajine.

Tražnja za nekretninama u Ušgorodu je ogromna.

Valentin Štefanjo, najpoznatiji poslastičar u Ušgorodu, školovao se u Francuskoj i predstavljao je Ukrajinu na svetskom prvenstvu konditora 2008. Godinu dana kasnije vratio se u rodni Ušgorod i sa sestrom otvorio poslastičarnicu Štefanjo. Svakog dana u njihovoj poslastičarnici ljudi uživaju u ukusima makarona, u voćnim kupovima i raznim poslasticama od marcipana. U blizini Štefanija nalaze se espreso bar Biron, kafe Tokio i irski pab Egan.

Rat ovde stiže samo zaobilaznim putem, kroz priče ljudi koji su pobegli sa prve linije fronta. Ljudi ovde kažu da nisu upoznati sa ratom, ali to nije tačno. Rat možda do njih ne stiže u vidu tupog zvižduka raketa, ali se manifestuje u tužnoj pesmi koja dopire iz kola.

Skoro svaki dan glavnom ulicom voze mrtvačka kola sa vojnicima. Zatim se pušta pesma “Pače pliva tisom”, narodna pesma Zakarpatja koja je postala zadušnica za poginule borce.

“Uvek je sviraju. Živimo na devetom spratu, ali to čujemo svaki put”, kaže Elena iz Hersona.

Groblje u Ušgorodu je odavno postalo premalo za tela svih muškaraca koji su poginuli u ratu, pa je obližnja livada prenamenjena. kao večni dom vojnika.

Ali kada bi se građani Ušgoroda pitali kakva je situacija u zemlji, popularan odgovor bi bio “normalna”. Ušgorod je oličenje ambivalentnosti prema ratu. Ukrajinci smatraju da normalnost treba održati bez obzira na cenu i ne žele da dopuste da ih pokolebaju svakodnevne ratne strahote, jer bi to bilo ravno kapitulaciji pred neprijateljem.

“U proleće 2022. svi smo osetili egzistencijalnu pretnju. Danas se opasnost od ruskih raketnih napada nije smanjila. Ali možete potpuno pobeći u iluziju alternativne realnosti”, napisao je nedavno vojni kapelan Andrij Zelinski za Ukrajinsku pravdu.

Fedir Šandor, profesor sociologije i filozofije na Univerzitetu Ušgorod, dobrovoljno se prijavio za vojnu službu odmah nakon početka invazije i ubrzo se našao na prvim linijama fronta u Donbasu. Nakon što je ranjen, Šandor je postao zadužen za “vojno-civilnu saradnju”, odnosno vraćanje mrtvih vojnika kući, transportujući ih po zemlji.

“Mogu da razumem zašto ljudi žele da izbegnu sve to, a ja volim dokolicu Ušgoroda. Ne smeta mi da mladi piju cele noći. U stvari, borim se za takav način života! Ali ponekad morate biti spremni da umrete za način na koji želite da živite”, zaključio je Šandor.

Slike koje su ruski izvori podelili na Telegramu otkrivaju da ruska vojska koristi kopnene robote da bezbedno preveze povređene vojnike sa bojnih polja.

Na jednoj upečatljivoj slici vidi se robot na zemlji sa gusenicama dok manevrišu kroz blatnjavu liniju fronta. U centralnom nosaču robota koje služi kao “nosilo” nalazi se ranjeni vojnik sa povređenom levom nogom.

Iako konkretna lokacija fotografije ostaje neoznačena, mnogi američki izvori sugerišu da je ovo bespilotno kopneno vozilo operativno u 87. streljačkom puku, koji se trenutno nalazi u regionu Avdejevke.

Oslanjajući se na ove informacije, pretpostavlja se da je fotografija možda snimljena dok je povređeni ruski vojnik evakuisan sa linije fronta u Avdejevki.

Da li je Zapad spreman da podrži Ukrajinu? Ako jeste onda mora da uradi više. Ako nije, onda mora to da kaže, kazao je pukovnik Markus Rajsner za ARD.

On je dodao da “ovo jadno čistilište trenutno donosi samo više mrtvih”.

ARD: Da li će Ukrajina izgubiti rat?

Markus Rajsner: Ukrajina će izgubiti rat ako joj Zapad ne pruži neophodnu podršku. Ovo je rat iscrpljivanja, tu su ključni resursi, a ne moral. Međutim, u evropskim prestonicama je raspoloženje loše: smatralo se da su isporuke oružja dovoljne. Ali to nije slučaj.

Ali, Zapad je već dosta isporučio, i nastavlja da daje i podržava. Da li je još veća podrška uopšte moguća?

Postojećom proizvodnjom oružja neće moći da se isporuči ono što je zaista potrebno. Potrebno je više truda. I ne želim da ovde koristim izraz ratna ekonomija, ali je potreban veći napor.

Iz neutralne perspektive, situacija je ozbiljna. Zapad to mora da shvati. Da li je spreman da podrži Ukrajinu? Onda mora da uradi više. Ako nije spreman onda mora to da kaže. Ovo jadno čistilište trenutno donosi samo više mrtvih, ali ne rezultate.

Zapad shvata da će biti skuplje ali se ne usuđuje da to kaže svom narodu
Pre otprilike godinu dana već ste kritikovali isporuke oružja kao “previše za smrt, premalo za život”.

To sam rekao relativno kratko nakon početka rata. Kada je bilo jasno da su Rusi počeli da se oporavljaju od šoka neuspeha na početku. Već tada se videlo da se stvaraju svi uslovi za rat iscrpljivanja. Ne možete da vodite rat iscrpljivanja usput, morate da date sve od sebe.

Uzmimo sistem HIMARS. Umesto potrebnih 100 do 150 jedinica, do sada je isporučeno 38. Borbeni avioni su mogli da budu isporučeni i ranije. Isporučuje se najstarija verzija ATACM-a, u malim količinama. Možete više, ali se plašite eskalacije.

Sada otrežnjen Zapad shvata da će to sve biti mnogo skuplje. Ali niko se u ovom trenutku ne usuđuje da ovu poruku prenese svom narodu, iz straha da će ohrabriti radikale.

Evropska unija stalno ističe da će stajati uz Ukrajinu koliko god bude potrebno i podržavati je u obnavljanju međunarodno priznatih nacionalnih granica iz 1991, uključujući Krim i Donbas.

Onda mora da uradi ono što je neophodno. Uprkos jedanaest paketa sankcija, ruska vojna industrija je sve više u stanju da se prilagodi. A Rusija nije izolovana, nego ima dovoljno podrške globalnog juga da može duže da vodi ovaj rat.

Kaže se da Rusija proizvodi dva miliona artiljerijskih granata godišnje i da je, prema južnokorejskim informacijama, od avgusta dobila dodatnih milion granata od Severne Koreje. EU, s druge strane, nije uspela da održi obećanja i do sada je isporučila samo 300.000.

Izgleda da Evropa nije prepoznala ozbiljnost situacije. Zašto? Jer je to moralo da bude povezano značajnim ratno-ekonomskim naporima. Sam NATO kaže: Bure se polako prazni, a mi više nemamo. Povećanje proizvodnih kapaciteta traje godinama, a ne mesecima. A Ukrajina više nema funkcionalan vojno-industrijski kompleks potrebnih razmera.

Situacija je gora nego prošle godine
Ukrajinska ofanziva nije donela željeni uspeh. A Ukrajinci trenutno nisu u stanju da zadrže Ruse u pokretu. Da li im se tako nudi prilika da razviju jake odbrambene linije, kao prošle godine?

Mislim da je situacija još gora nego prošle godine. Rusija je tada dugo bila u defanzivi, plašila gubitka okupiranih teritorija. Zato je počela da se ukopava. Ukrajina je tada krenula u ofanzivu sa opremom kojom je raspolagala, i nije uspela. Posle toga, rusko raspoloženje se promenilo nabolje. A sada Rusi čak veruju da vremenom mogu da pobede.

Relativno nov fenomen su takozvani FPV-dronovi, odnosno bespilotne letelice sa eksplozivnim uređajima kojima se upravlja preko monitora ili VR-naočara, odnosno pomoću kojih piloti imaju direktan pogled na protivnika, skoro kao u kompjuterskoj igrici. Kako ti sistemi menjaju rat?

Istovremena upotreba hiljada dronova stvara stakleno bojno polje. Svi znaju šta ovi drugi rade. Sada se pokušava da ovo stakleno ratište zamrači kako bi se omogućilo kretanje vojske. Za to se mora savladati elektromagnetno polje. Ali i ovde su Rusi uspeli da prošire svoju ogromnu dominaciju.

Ako si ranjen ujutro, umrećeš
Šta to konkretno znači za vojnike u rovovima?

To je pakao. Doživljavamo poteru za pojedincima. Tokom Prvog svetskog rata još uvek ste mogli da pobegnete u rovove ako niste bili pod direktnom vatrom iz mitraljeza. Ali na staklenom bojnom polju sada preko drona možemo sa udaljenosti od dva metra da gledamo kako ljudi umiru.

Sa relativno jeftinim malim dronom možete napasti i ubiti pojedinačne ljude, ali i uništiti tešku vojnu tehniku kao što su borbeni tenkovi. Možete leteti u skloništa i zgrade.

Dronovi imaju i direktan uticaj na zbrinjavanje ranjenika. Tu smo praktično stigli u 19. vek, gotovo kao u Napoleonovo vreme, gde su životi spasavani amputacijama. Nismo na “Zlatnom satu” – posle sat vremena si u bolnici kod specijalista. Ne. Ako si ranjen ujutru, umrećeš, jer ne mogu da te evakuišu. Ako te pogodi uveče, imaš sreće, noću te mogu izvući. U najbližoj medicinskoj ustanovi biće amputirani udovi kako bi se spasio život. I to više od 100 godina nakon završetka Prvog svetskog rata. Više od 200 godina nakon Napoleonovih ratova.

Paralele sa Korejskim ratom – “večito” primirje
Kako se ova klanica može zaustaviti? Rusija ne želi da pregovara – naprotiv…

To je dilema. Postoje mnoge paralele sa situacijom u Koreji. Korejski rat je na početku bio veoma dinamičan, a onda je došlo do zastoja. Potom su bile potrebne dve godine i 473 dana pregovora da se definiše dokument od 18 stranica kojim je uspostavljen prekid vatre koji i danas na snazi. Te dve zemlje su i dalje u ratu. Ali, to bi značilo da Ukrajina više neće postojati u granicama kakve poznajemo. A dilema se sastoji u tome da će Rusija biti još manje voljna da pregovara čim primeti da je Zapad na kolenima.

A šta sada treba da urade države Evropske unije?
Dobra vremena su za sada verovatno prošlost. I moramo razmišljati o tome kako oblikovati ova nova vremena. Ako dođemo do zaključka da nismo spremni da podržimo Ukrajinu onoliko koliko je potrebno, onda po mom mišljenju to moramo da saopštimo i eventualno otpočnemo pregovore. Ali, onda je Rusija s nama uradila baš ono što je htela, i nastaviće da radi šta hoće. A to je uništenje Ukrajine.

Jedan vojnik s prve linije fronta dao je otrežnjujući prikaz borbe Ukrajine da zadrži svoje uporište na istočnoj obali reke Dnjepar.

Kao prenosi BBC, nekoliko stotina ukrajinskih vojnika poslato je u taj deo Ukrajine u okviru kontraofanzive pokrenute pre šest meseci.

Pod nemilosrdnom ruskom vatrom, taj vojnik je proveo nekoliko nedelja na ruskoj okupiranoj strani reke dok je Ukrajina pokušavala da uspostavi mostobran oko sela Krink.

BBC koji je preneo njegove reči nije želeo da otkrije njegov identitet kako bi ga zaštitili. S njim su, kako navode, komunicirali preko Vacap aplikacije. Tom prilikom, vojnik im je otkrio da su na Ruse poslati neiskusni vojnici koji su imali osećaj da su ih napustili i komandanti.

“Ceo prelaz reke je pod stalnom vatrom. Video sam kako čamci sa mojim drugovima na brodu jednostavno nestaju u vodi nakon što su pogođeni, zauvek izgubljeni u Dnjepru. Moramo sve da nosimo sa sobom – agregate, gorivo i hranu. Kada postavljate mostobran potrebno vam je mnogo svega, ali nije bilo planirano snabdevanje za ovo područje”, naveo je taj vojnik.

“Mislili smo da će neprijatelj nakon što stignemo da pobegne i da onda mirno prevezemo sve što nam je potrebno, ali nije bilo tako”, dodao je on.

“Kada smo stigli na obalu, neprijatelj je čekao. Rusi koje smo uspeli da uhvatimo rekli su da su njihove snage obaveštene o našem iskrcavanju, tako da su, kada smo stigli tamo, tačno znali gde da nas pronađu. Bacili su sve na nas – artiljerije, minobacače i sistem za bacanje plamena. Mislio sam da nikada neću izaći odatle živ”, nastavio je zatim svoju ispovest.
Ipak, prema njegovim rečima, nekoliko stotina marinaca je uspelo da se ukopa, delimično uz pomoć ukrajinske artiljerijske vatre sa viših, zapadnih obala Dnjepra koji razdvaja delove južne Hersonske oblasti pod ruskom okupacijom i one pod kontrolom Ukrajine.

Ukrajinski generalštab je u svom dnevnom ažuriranju u nedelju izvestio da ukrajinske snage održavaju svoje položaje na istočnoj obali Dnjepra i da izvode “udare u pozadinu neprijatelja”.

Svedočenje ovog vojnika, međutim, otkriva podele između ukrajinske vlade i njenih generala po pitanju ratnog stanja.
Ukrajinski glavnokomandujući general Valerij Zalužni rekao je za magazin Ekonomist u novembru da je situacija takva da je “baš kao i Prvom svetskom ratu, dostignut nivo tehnologije koji dovodi u ćorsokak“.

Kancelarija predsednika Zelenskog brzo je prekorila generala zbog njegovih komentara, negirajući da je na bojnom polju došlo do ćorsokaka.

“Svakog dana smo sedeli u šumi i gađali. Bili smo zarobljeni – putevi i staze su izrešetani minama. Rusi ne mogu sve da kontrolišu, a mi to koristimo. Ali njihovi dronovi stalno zuje u vazduhu, spremni da udare. čim vide kretanje”, naveo je taj vojnik.

“Snabdevanje je bilo najslabija karika. Rusi su pratili naše linije snabdevanja, pa je postalo teže – zaista je nedostajalo vode za piće, uprkos našim isporukama čamcem i dronom. Platili smo dosta sopstvenog kompleta – sami smo kupovali generatore, toplu odeću… Sada dolaze mrazevi, stvari će se samo pogoršavati. Prava situacija se zataškava, tako da niko ništa neće menjati”, naveo je ukrajinski vojnik.

“Niko ne zna ciljeve. Mnogi veruju da nas je komanda jednostavno napustila. Momci veruju da je naše prisustvo imalo više politički nego vojni značaj. Ali mi smo samo radili svoj posao i nismo ulazili u strategiju“, rekao je još taj vojnik.

Kaže i da je većina gubitaka njegove jedinice bila njihova greška, “neko se nije dovoljno brzo popeo u taj rov, drugi se loše sakrio. Ako neko nije uključen, odmah će biti gađan odasvud”.

“Ali zahvaljujući našim lekarima, ako uspemo da dovedemo povređenog vojnika do medicinara – on će biti spašen. Oni su titani, bogovi. Ali ne možemo da izvučemo ostatke stradalih. Jednostavno je previše opasno. U isto vreme naši dronovi i projektili nanose velike gubitke neprijatelju. Jednom smo uzeli ratne zarobljenike, ali gde da ih stavimo, ako nemamo načina da pređemo reku ni sa svojim povređenim drugovima“, svedoči ukrajinski vojnik.