Izveštaj britanskog Kraljevskog instituta za ujedinjene službe otkrio je fascinantne nove detalje o taktici ruske artiljerije.
Podatke su sakupili vojni analitičari Džek Votling i Nik Rejnolds iz intervjua sa ukrajinskim vojnicima.
Članak objavljen na portalu 19fortifive donosi neka od ključnih saznanja o ruskoj artiljerijskoj metodi ratovanja.
Nije tajna da su se nakon katastrofalnih ranih napada u februaru i martu, Rusi u aprilu okrenuli iscrpljujućem artiljerijskom ratu u istočnoj Ukrajini, kada su gađali ukrajinske jedinice hiljadama granata.
Votling primećuje: “Osrednji učinak ruskih kopnenih snaga kompenzovan je masivnom artiljerijskom vatrom kako bi se olakšalo sporo i metodično napredovanje. Kontinuirano granatiranje je postepeno raseljavalo lokalno stanovništvo i sravnilo naselja i infrastrukturu, primoravajući ukrajinsku vojsku da napusti razorenu teritoriju.”
Masovno granatiranje je postepeno isteralo ukrajinske trupe iz simbolično važnih gradova Severodonjecka i Lišičanska krajem juna, a ukrajinske snage nisu bile u stanju da organizuju efikasan protivnapad. Još zlokobnije, Votling procenjuje da bi gubici na ukrajinskoj strani sada mogli biti bliski onima na ruskoj strani.
Važno je naglasiti da su ukrajinske jedinice uspele da izbegnu opkoljavanje i uništenje – što je bio deo prvobitnih ciljeva Moskve u Donbasu – povlačenjem na vreme, dok su istovremeno uspele da zauzmu položaje oko Hersona na jugu Ukrajine.
Ruska artiljerija ima tri puta veću vatrenu moć
Rusija zapravo nema ogromnu kvantitativnu prednost u borbenim trupama u odnosu na Ukrajinu (jer nije u potpunosti mobilisana), ali ima mnogo više artiljerije i stvara mnogo više artiljerijske vatre.
Prema izveštaju, ruske haubice koriste u proseku 20.000 granata dnevno, u poređenju sa 6.000 koje je ispalila Ukrajina. Još je lošiji odnos kod raketne artiljerije i balističkih projektila. Ukrajina je u opasnosti da iskoristi svoje zalihe sovjetskih standardnih granata od 152 mm čak i brže od Rusije.
Ruska artiljerija je ostala centralizovanija nego što se očekivalo.
Naime, smatralo se da je ruska vojska decentralizovala veći deo artiljerije i rasporedila je u svoje osnovne taktičke jedinice, taktičke grupe tenkova ili pešadijskog bataljona (BTG).
Međutim, prema studiji, BTG u praksi često imaju samo skroman broj minobacača i starijih haubica. Umesto toga, komandni ešaloni brigada i divizija ljubomorno zadržavaju kontrolu nad modernijim artiljerijskim sredstvima u centralizovanim “artiljerijskim taktičkim grupama”.
Štaviše, artiljerija u BTG-ovima komunicira na šokantno loš i zastareo način, tako da jedinice potvrđuju napade vatre preko nešifrovanih civilnih mobilnih telefona, što rezultira užasnim ‘lancem ubijanja’.
Prema izveštaju, rezultat je sledeći: “Ruska artiljerija deluje uglavnom nezavisno od svojih manevarskih elemenata (tenkova i pešadije), zbog čega vatrene misije prilično kasne.”
Ruska artiljerija postaje mnogo efikasnija kada je u kombinaciji sa dronom.
Pre 2022. godine, smatralo se da je ruska vojska razvila ‘kompleks za izviđanje i paljbu’ u zapadnom stilu gde su bespilotne letelice (posebno Orlan-10) mogle da izvrše precizne i blagovremene udare, uz pomoć digitalne kontrole.
To se nije moglo videti u prvim danima rata zbog navale ratnih priprema, ali od tada je postalo jasno da Rusija ponekad može primeniti ovu doktrinu i izvesti smrtonosne precizne napade – to jednostavno nije široko rasprostranjena sposobnost, zbog nedostatka adekvatno obučenog osoblja i hardvera, posebno komunikacionih sistema i bespilotnih letelica.
Na primer, kada je podržana dronovima, ruska artiljerija može da prilagodi vatru u realnom vremenu kako bi pogodila pokretne mete. Monitori dronova takođe omogućavaju raspoređivanje malih podjedinica od samo jednog ili dva minobacača za isporuku efikasnih udara, umesto pune baterije od šest topova.
Ali nedostatak stručnog osoblja i opreme (posebno većih dronova Orlan-30, koji imaju lasersko ciljanje) doveo je do toga da ruske jedinice troše svoje zalihe laserski navođenih raketa Krasnopolj u nenavođenim napadima.
Rusija koristi različite vrste artiljerije u različite svrhe
Kako navodi Votling, Rusija koristi haubice za napad na diskretne ciljeve, a višecevne raketne sisteme da spreči kretanje ukrajinskih snaga jer postavlja tzv. “zavese uništenja” između njih i njihovog željenog cilja.
Protivbaterijski napadi na ukrajinsku artiljeriju, kao i na operatere ukrajinskih dronova, zadatak su balističkih raketa Točka-U i ruskih topova najvećeg dometa kontrolisanih na nivou divizije: haubice 2A65 Msta i 2A36 Giatsint, njihove 2S19 i 2S5 samohodne varijante, i samohodne haubice 2S7M Malka od 203 milimetra.
Evo kako je raspoređena ruska artiljerija…
Ukrajinski izvori tvrde da se ruske artiljerijske jedinice iza linija fronta obično raspoređuju oko jedne trećine svog oružja maksimalnog dometa kako bi ih izolovale od neprijateljskih napada.
Votling piše da su “minobacači uglavnom postavljeni 1,5 km iza linije fronta sopstvenih trupa, artiljerijske taktičke grupe podređene brigadama su još 8 km dalje, a artiljerijske taktičke grupe naoružane sistemima većeg dometa su 10-15 km iza linije fronta.”
Jedinice za raketne bacače koriste linearnu formaciju, sa do 150 metara prostora između svakog minobacača.
Izveštaj takođe opisuje ruske jedinice koje raspoređuju “lažne” artiljerijske baterije uglavnom oštećenih/uništenih topova da bi preusmerile i apsorbovale ukrajinske udare.
Ruske protivbaterijske akcije su spore, osim kada im pomažu dronovi.
Protivbaterijska artiljerija nastoji da uništi protivničku artiljeriju, koristeći radarske i akustične senzore za praćenje granata do tačke njihovog porekla. Što se to brže postigne, veća je verovatnoća da će vatra protiv baterije aktivirati napadnu bateriju pre nego što ona može da se pomeri.
Ali prema Votlingu i Reinoldsu, ruska antibaterijska artiljerija je spora, obično je potrebno u proseku 30 minuta da pokrene napad. To je više nego dovoljno vremena da čak i nesamohodna artiljerija puca, prikači se za kamione i pobegne.
Ali kada su umreženi sa bespilotnim letelicama, ruski topovi mogu da isporuče precizne kontrabaterijske udare za samo 3-5 minuta. Samo najsavremeniji ukrajinski pokretni artiljerijski sistemi koji se isporučuju sa Zapada mogu da pucaju i da rade dovoljno brzo da to izbegnu. Rezultat toga je da ukrajinske artiljerijske baterije redovno raspoređuju prenosive rakete protivvazdušne odbrane – po mogućnosti optički vođene rakete Starstreak/Marlet – da obaraju dronove.
Votling napominje da Rusija rasipnički koristi balističke rakete Točka-U za kontrabaterijske udare, tako da su u jednom incidentu na jednu ukrajinsku samohodnu haubicu M109 Paladin ispaljene čak tri snažne, ali neprecizne rakete, što je rezultiralo samo manjim oštećenjima.
Ruska artiljerija ne koristi taktiku “pucaj i beži”. Dok se u izveštaju navodi da ukrajinske jedinice mogu “dosledno da izbegavaju” rusku protivbaterijsku vatru (barem kada bespilotne letelice nisu u blizini), ruske artiljerijske posade se uglavnom nisu pomerale nakon pucanja. Otišli su tek nakon što su napadnuti, što je tzv taktika “izdrži napad i tek onda pobegni”.
Ukrajinski izvori takođe tvrde da kada se ruske posade haubica nađu pod granatiranjem, obično ostavljaju svoje oružje u potrazi za zaklonom – čak i kada su postavljene na vozila.
Snabdjevanje municijom je ruska Ahilova peta
Po zapadnim standardima, ruskoj upotrebi artiljerije možda nedostaje finoća, ali je uvek igrala dominantnu ulogu u hvatanju ključnih ciljeva i nanošenju nepodnošljivih gubitaka.
Kako se nositi sa takvim izuzetno destruktivnim napadima? Votling tvrdi da je ključ ‘izgladnjivanje zveri’, tj. “logistički teret transporta i skladištenja ogromne količine granata koji Rusiji omogućava da održi vatru.”
To je zato što ruske kopnene snage zavise od železničke logistike za snabdevanje snaga, a u poređenju sa zapadnim vojskama, nemaju adekvatne kamione i modernu opremu za podizanje paletizovanog tereta.
Votling piše: “…skladišta municije na nivou divizija i brigada su velika, različita, teško ih je sakriti ili odbraniti, a za premeštanje im je potrebno mnogo vremena. S obzirom na razlike u naoružanju i nedostatak ruske precizne vatre, najbrži način da se izjednače uslovi je da se dozvoli Ukrajini da udari na rusku artiljerijsku logistiku.”
Iako se u izveštaju tvrdi da Ukrajina nije uspela sistematski da iskoristi ovu slabost, ovo se verovatno promenilo, imajući u vidu zapanjujuću seriju preciznih udara na ruska skladišta municije duboko iza fronta u julu.
Ovo je omogućeno upotrebom raketno-artiljerijskih sistema HIMARS i M270 isporučenih sa Zapada, koji mogu precizno da napadnu ciljeve udaljene skoro 70 km koristeći GPS vođene rakete.
Takvi udari bi mogli da spreče ruski artiljerijski rat, ali samo ako Ukrajina dovoljno brzo dobije dovoljno HIMARS/M270 i zapadnih haubica dugog dometa, i ako zemlje NATO-a adekvatno povećaju proizvodnju granata od 155 mm kako bi održale snabdevanje Ukrajine.
Votling se takođe zalaže za to da Zapad racionalizuje broj različitih tipova artiljerije koju isporučuje Ukrajini kako bi pojednostavio “logističku noćnu moru” za ukrajinsku vojsku, ali izgleda da je malo verovatno da će se to dogoditi s obzirom na prirodu zapadne pomoći Ukrajini.
