Nikakvo spinovanje neće promeniti tešku istinu da je ukrajinska ofanziva propala, naveo je bivši američki potpukovnik Danijel Dejvis.
Ukrajina je svoju prvu grešku napravila u Bahmutu, piše bivši američki potpukovnik i viši saradnik za prioritete odbrane Danijel Dejvis u autorskom tekstu za portal “1945”.
Držala je grad sve dok grupa “Vagner” nije stigla na njegovu istočnu stranu, i iako su vojne potrebe zahtevale da se kijevske snage tada povuku na sledeću branjenu liniju na zapadu, njihov ostanak u Bahmutu Rusima je olakšao zadatak.
“Zelenski je ipak odlučio da intenzivira borbu. Mesecima su visoki američki lideri upozoravali ukrajinskog predsednika da je ta bitka nepobediva i da pređe na druge odbrambene pozicije. Ne samo da je odbio da se povuče na nadmoćniji borbeni položaj, već je naredio svojim ljudima da ne odustaju ni od jedne zgrade, primoravajući ih da se bore do smrti. Mesec za mesecom, Zelenski je slao brigadu za brigadom da pojača Bahmut u nastojanju da preokrene plimu”, podseća Dejvis.
I kad je Bahmut pao, Zelenski je prkosio demantujući da je ovu bitku izgubio, a njegova upornost i nespremnost, tvrdi američki vojni stručnjak, skupo su ga koštali.
“Ne samo da je Ukrajina potrošila nezamenljive resurse na odbranu strateški nebitnog grada, već je izgubila i kritično važne brigade za svoju dugotrajnu ofanzivu koja je trebalo da se sprema. Nažalost, kada je ofanziva pokrenuta u junu, greške su se nastavile”, navodi Dejvis.
Iako se na sva usta pričalo o “naprednoj obuci” koju su ukrajinske oružane snage dobijale od NATO članica, istina je, kako on tvrdi, da je put ka ukrajinskom neuspehu utrla baš neadekvatna obuka.
“Obuka Evrope i NATO-a nije transformisala ukrajinsku vojsku. Kao što sam tvrdio mesecima pre početka ofanzive, za Ukrajinu je bilo skoro nemoguće da se transformiše u roku od nekoliko nedelja ili nekoliko meseci obuke i dobijanjem mešavine NATO opreme”, navodi on.
Da bi se stvorila uspešna i koordinirana operacija kombinovanog naoružanja neophodno je da se sprovede i individualna i kolektivna obuka, a Ukrajina nije imala nijedan od tih preduslova. Stoga za Dejvisa nije neko iznenađenje što se ofanziva urušila poput zida od cigala, već na samom početku.
Prvi problem koji je doveo do neuspeha Ukrajinaca bilo je to što je ukrajinski vojni i politički vrh naredio da ofanziva uopšte počne.
“Ukrajina takođe pati od hroničnog nedostatka kapaciteta protivvazdušne odbrane, neadekvatnog broja haubica i artiljerijskih granata, nedovoljnih sistema za elektronsko ratovanje, nedostatka projektila, i možda najvažnije od svega, jedva ima 25 odsto potrebnih kapaciteta za deminiranje. Dakle, kada je Ukrajina 5. juna pokrenula ofanzivu preko širokog fronta, niko u Kijevu, Vašingtonu ili Briselu nije trebalo da se čudi što su naleteli na rusku testeru”, zaključuje Dejvis.
Ukrajinci su izgubili desetine hiljada ljudi da bi prešli nekoliko kilometara na Zaporoškom frontu i njihova armija nema dovoljno trupa ili opreme da nastavi ovim “puzećim” tempom.
“Ofanziva je propala iz potpuno predvidljivih razloga, zasnovanih na trajnim osnovama borbe koji nisu podložni optimizmu, željama ili spinovanju. Pitanje je, međutim, šta bi SAD sada trebalo da rade. Politika Vašingtona od početka rata podržava Ukrajinu ‘koliko god je potrebno’. Da li je to ikada bila dobra ili loša ideja, debatovaćemo drugi put. Ono što je ovde važno jeste da ta politika nije proizvela rezultat koji bi bio koristan ni za Kijev ni za Vašington i sada mora da evoluira da bi se priznala nova realnost”, ističe američki vojni stručnjak.
