Australijski političari dugo koriste svoju nepopustljivu graničnu politiku da bi pridobili svoje birače. Vreme je da se Australija odrekne te surove poltike.
Taj stav izneo je Alister Volš, novinar iz Australije, za Dojče vele.
Teniska zvezda Novak Đoković iz prve ruke doživljava surovost australijske granične politike. Dobio je vizu i bio ohrabren da uđe u avion, uprkos njegovim skeptičnim stavovima o vakcinama.
Zlonamerna taktika mamca – jer kada je stigao, Australija mu je pred nosom zalupila vrata.
Verovatno su odgovorni pomislili da bi tim potezom u poslednjem trenutku mogli da ostvare dvostruku političku pobedu.
Sud u Melburnu je doduše presudio u korist 34-godišnje teniske zvezde i naložio njegovo momentalno puštanje iz deportacionog hotela.
Ali uspeh na sudu ne garantuje da Novak Đoković kao branilac titule može da učestvuje na Australijan openu od 17. januara. Australijska vlada je već najavila da će preispitati Đokovićevu vizu.
Mnogi Australijanci vide prisustvo nevakcinisanog Đokovića kao uvredu za stoičke napore stanovnika Melburna, koji su mesecima zatvoreni i masovno vakcinisani čak i ako su bili u nedoumici. Odbijanje ulaska teniseru stoga je naišlo na njihovo odobravanje.
Međutim, ta odluka je mogla biti doneta pre nego što je krenuo na put. Ali promena u poslednjem trenutku omogućila je drugu političku pobedu: izazvala je mini-graničnu krizu i napravila čudo – skretanje pažnje sa katastrofalnog upravljanja pandemijom Australijske vlade.
Okrutnost kao strategija
Tanjug/AP Photo/Mark Baker
Tanjug/AP Photo/Mark Baker
To je bila laka dupla pobeda. I prati izlizani scenario Australije o ubiranju političkog kapitala iz okrutnosti na granici. Decenijama su australijski političari svih boja koristili graničnu kontrolu kao polugu za političku manipulaciju i odvraćanje od svojih domaćih grešaka.
Đoković je – kakva ironična igra sudbine – bio zatočen u istom hotelu kao i desetine izbeglica i potražilaca azila. Naizgled u večnom stanju neizvesnosti, ne mogu da izađu, niti da izađu.
A njihov pritvor je i dalje relativno luksuzan u poređenju sa nesrećama drugih potražilaca azila u Australiji – hiljade njih čami u pritvorskim centrima na obali. Svi oni su žrtve surovosti na granici. Ova opsesija graničnom kontrolom izgleda nespojiva sa klasičnom nacijom migranata. Ali – to je duboko ukorenjeno u kulturi Australije.
Na štetu sopstvenih građana
Stoga nije ni čudo što je prva instinktivna reakcija Australije na pandemiju bila: zatvoriti granice! Bez imalo obzira prema ljudima koje to pogađa.
To je zapravo funkcionisalo dugo vremena. Zemlja je uspela da spreči širenje korone impresivno dugo vremena. I ta strategija je bila popularna. Činilo se da su moji sunarodnici potajno ponosni na strogu graničnu politiku.
Ali zatvaranje zemlje – kao što je to uvek slučaj sa takvim graničnim režimima – mnogim ljudima je donelo patnju. U svakom slučaju, ja već dve godine ne mogu da posetim svoju porodicu. I dalje mi to nije dozvoljeno. Iako Australija polako ponovo otvara svoje granice, Zapadna Australija – gde živi moja porodica – ostaje zatvorena.
Državljani Australije koji putuju po svetu mogli su da se vrate kući – tek nakon što plate desetine hiljada dolara. Migranti u Australiji nisu mogli da odu da posete bolesne rođake jer ne bi mogli da se vrate u svoj novi dom. Tako nešto je viđeno kao neizbežna kolateralna šteta, i pre svega kao dokaz da su mere funkcionisale.
Sad to vidi ceo svet
Uvek sam znao da je granična politika Australije nehumana. Sada se to tako doživljava u celom svetu. Ali, da je Australija u stanju da odrekne sopstvenih građana i hladno razdvaja porodice, to je za mene ipak bilo nezamislivo.
Ako se Đokoviću ipak dozvoli da uđe: Odlično za njega! Ali njegova bizarna situacija učinila je kafkijanski granični režim Australije vidljivim celom svetu. Australija mora da iskoristi trenutak da ponovo razmisli o svojoj politici utvrđenja i stavi dobrobit ljudi iznad jeftinih političkih poena.
