Milijarde dolara kineskog novca daje podsticaj privredi nekih evropskih zemalja, ali pojedini potpisani sporazumi imaju kvaku.
Kritičari tvrde da su oni “dužničke klopke”, u kojima Kina ima pravo da bira šta će se desiti ako se ne isplate zajmovi.
Kina insistira da je pouzdan partner za ulaganja, ali se istovremeno suočava sa optužbama za iskorišćavanje radnika i ugrožavanje životne sredine.
Širom Evrope, dok su vlade zabrinute zbog ruske invazije na Ukrajinu posle pandemije, Peking ne posustaje šireći svoj portfolio.
On vodi evropske luke i rudnike, gradi puteve i mostove, ulažući gdje drugi ne žele.
Ali zemlje moraju da izvagaju šta dobijaju, a šta su rizici kad potpisuju sporazume sa Kinom.
Mnoge vlade postale su izuzetno oprezne kad su u pitanju takozvane “dužničke klopke”, u kojima zajmodavci, kao što je kineska država, mogu da izvuku ekonomske ili političke koncesije ako zemlje u koje ulažu ne mogu da otplate dug.
Tu su i tvrdnje da kineske firme iskorišćavaju radnike kada je ijreč o platama, uslovima rada i broju zaposlenih.
Postavili smo pitanja Kosku u vezi sa smrću Dimitrisa Dagklisa, brojem zaposlenih u Pireju i brigom za životnu sredinu povodom proširivanja luke.
Kompanija je saopštila da ne želi da nam da intervju i da ne može više da nam pomogne.
Bekris ne krivi konkretno Peking za doprinos “eroziji radničkih prava”, kako kaže.
On tvrdi da bi kapitalistički sistem poslije velike globalne finansijske krize dozvolio bilo kojoj stranoj kompaniji da dođe i izvuče maksimalni profit na štetu radnika.
Nema nikakve sumnje da su ulaganja Pekinga dovela do renesanse u luci otkako je grčka vlada bila primorana da je proda – baš kao i druga javna dobra – poslije privrednih turbulencija koje su je teško pogodile 2008. godine.
Dok jezdimo u malom motornom čamcu duž obale, brzo nailazimo na red brodova sa kontejnerima koji se stvara na horizontu čekajući na sidrišta – ogromni vodeni vozni park, pun stotina hiljada tona robe uglavnom pravljene u Kini koja će uskoro biti isporučena u sve kutke Evrope.
Bum u Pireju, između ostalog i poslovna prilika za mještane, odražava širu transformaciju grčke finansijske situacije.
To je sada jedna od zemalja EU sa najbržim privrednim rastom.
Ali, kao i svi njeni evropske sjusedi, ona se takođe muči sa posljedicama, privrednim i drugim, rata u Ukrajini.
Zemlje preispituju šta znači poslovati sa Pekingom, koji je u februaru najavio nastanak novog svjetskog poretka, u tandemu sa saveznikom Moskvom.
Na dan otvaranja Zimskih olimpijskih igara, Kina je, naime, najavila “bezgranično” partnerstvo sa Rusijom i obećala veću saradnju u borbi protiv Zapada.
Od tada, Kina je odbila da nedvosmisleno osudi napad Rusije na Ukrajinu.
U Pireju, navodna šteta po životnu sredinu koju izaziva proširenje luke navela je mještane da podnesu tužbu protiv kineskog vlasnika Koska.
Vlada posebna zabrinutost zbog nekontrolisanog bagerovanja morskog dna i toksičnog zagađenja, kao i povećanja saobraćaja i na moru i na kopnu.
Advokatica Anti Đianulu, koja se igrala na ovoj stjenovitoj obali kao dijete, strahuje za dugoročnu budućnost njene zajednice.
“Pirej od toga neće imati koristi. Od toga će imati koristi drugi ljudi koji ne žive ovde. Pirej je vrlo mali grad i ljudi, koji još žive ovde, tu su već generacijama. I zato ne može da nas otera nekakva investicija, a da nas ništa ne pitaju za nju.”
U mermernom predvorju zgrade vlade u centru Atine dočekuje nas grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendias.
On objašnjava da je ulaganje u Pirej od obostrane koristi i podsjeć da je Kina bila jedini investitor koji se javio u vrijeme kad je grčka vlada bila primorana da proda luku.
“Što se tiče naših ekonomskih odnosa, mislim da obe strane imaju korist od njih. Kina ima ulaznu tačku za svoje proizvode u Evropskoj uniji, na Balkanu i u centralnoj i istočnoj Evropi. A mi imamo veliku savremenu komercijalnu luku.”
Poslije kraha iz 2008. godine, tzv. “Evropska trojka” – Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond – čvrsto je stajala iz toga da luka mora da se proda da bi se namirili sve veći dugovi Grčke.
“Istina je da je Kina preuzela Pirej, a sada je Pirej jedna od najvećih luka u Evropi i, ako je istina ono što tvrde, a nemam razloga da im ne vjerujem, vjerovatno će postati broj jedan, ili broj dva, u čitavoj Evropi. To je, dakle, ogroman napredak i značajno ulaganje.”
Ali šta je sa potencijalnim “dužničkim klopkama” koje bi mogle da dođu sa bilo kakvim budućim kineskim ulaganjem u Grčkoj?
Da li je luka Pirej vrhunac odnosa između Atine i Pekinga?
Ministar priznaje da njegova vlada nije potpisala nikakve druge krupne sporazume, ali sugeriše da će buduće prilike procjenjivati od slučaja do slučaja.
“Nema drugih značajnih kineskih ulaganja u Grčkoj, ali mi investicije procenjujemo na komercijalnim osnovama. Mislim, ako Kinezi žele da ulažu, mi smo slobodna zemlja i slobodna ekonomija.”
Grčka nije jedini dio Evrope u koji Peking ulaže milijarde.
Dok stojite na brdu koje se nadvija nad srpskim gradom Borom, biće vam oprošteno ako pomislite da su vas prebacili u neku kinesku pokrajinu.
Radnici izvikuju uputstva na mandarinskom, vijore se crvene zastave, a upravne zgrade liče na hramove.
Kina ulaže novac u rudnik bakra koji je definisao ovu oblast decenijama.
Izvlačenje ovog metala obojilo je vodu nekih obližnjih jezera i rezervoara nijansom rđe.
To je i metafora kako crvena boja Komunističke partija Kine ostavlja trag širom kontinenta.
U Evropi, ali van EU, Srbija nema onaj nivo radničkih prava kakva biste očekivali u Dablinu, Madridu ili Beču.
Ovo je postalo bolno očigledno kad smo sreli tridesetpetogodišnjeg Vijetnamca u senci napuštene zgrade u Zrenjaninu, sjeverno od Beograda.
“„Kineska kompanija se užasno ophodi prema nama. Ona nas ne poštuje”, rekao nam je otac troje djece tihim glasom.
Dang, što mu nije pravo ime, rekao je da je dobio 1.400 evra da dođe u Srbiju za građevinarski posao u fabrici guma Ling Long.
Ali ubrzo je zažalio zbog te odluke.
“Primoravali su nas da radimo više, ali nam nisu obezbjeđivali dovoljno osnovnih namirnica. Kad sam prvi put stigao, dobijao sam dvostruko više hrane.”
Dang je objasnio da se oko 400 regrutovanih vijetnamskih radnika plaća manje od kineskih radnika na istoj lokaciji.
“U svakom kontejneru živi 20 do 30 radnika. Ponašaju se prema nama kao prema robovima.”
On je pokušao da napusti posao poslije pet mjeseci, ali tvrdi da mu je poslodavac rekao da nema šanse da dobije avionsku kartu za povratak u Vijetnam.
Ostao je zatočen hiljadama kilometara od kuće.
U međuvremenu smo čuli da je Dang uspeo da se vrati porodici, ali tek pošto se zadužio za skoro 1.800 evra da bi to učinio.
Loši uslovi rada i života nisu jedino što zabrinjava neke dobrotvorne organizacije – to čine i ugovori koje su potpisali radnici.
Dokumenti o zaposlenju koje smo vidjeli u Srbiji, zemlji sa ambicijama da se pridruži EU, čini se da su prekopirani direktno od onih korišćenih za strane radnike u bliskoistočnim zemljama koje na snazi imaju smrtnu kaznu.
Srpske nevladine organizacije, koje su prve ispričale za uslove rada u jednoj fabrici guma, kažu da su bile šokirane kad su shvatile šta se tu dešava.
“To je najvidljiviji slučaj trgovine ljudima i iskorišćavanje radne snage koji smo imali u zemlji do sada”, kaže Danilo Ćurčić iz nevladine organizacije Inicijativa A11.
On tvrdi da ono što se dešava u ovoj fabrici može da posluži kao upozorenje ostatku Evrope – dok se kineske kompanije šire kontinentom.
“Ako imate kineske kompanije koje dolaze u druge zemlje, a nemate institucije koje su dovoljno jake da spreče kršenja ljudskih prava ili kršenje radničkih standarda, verovatno ćete imati trku do dna sa drugim kompanijama.”
Fabrika Ling Long nije odgovorila na optužbe koje su izrekli Dang i drugi, ali lokalni mediji u Srbiji izvijestili su da je kompanija saopštila kako je posvećena visokim standardima dobrobiti radnika.
Srpska vlada tvrdi da su investicije iz Kine umnogome pospiješile njen ekonomski rast, a predsjednik Aleksandar Vučić izjavio je da dodatne kineske investicije ne bi smio da ugrozi mali broj vijetnamskih radnika.
Ova navodna kineska kršenja ljudskih prava u Evropi podsjećaju na ophođenje prema ujgurskoj muslimanskoj manjini u pokrajini Sinđang.
Ali tu su i drugi razlozi za oprez.
Ričard Mur, šef britanske tajne službe MI6, upozorio je ne samo na kineske “dužničke klopke”, već i na “klopke podataka”.
On je za BBC prošle godine rekao da Kina ima mogućnost da “sakuplja podatke iz svih krajeva svijeta” i da koristi novac da “upeca ljude”.
Kina negira takve optužbe.
Ali, u Velikoj Britaniji, kineskom telekomunikacionom gigantu Huaveju zabranjen je pristup britanskoj infrastrukturnoj mreži 5G.
Kompanija se našla i na meti kritika zbog bezbjednosne prakse i pitanja da li ima veze sa kineskom vladom, što ona uporno negira.
SAD su uvele sankcije ovoj kompaniji.
Ali u Beogradu, vidjeli smo neke od 8.000 sigurnosnih kamera postavljene na ulicama.
Grupe za zaštitu ljudskih prava zabrinute su da bi biometrijska tehnologija Huaveja mogla da se iskoristi preko njih, ali srpska vlada tvrdi da softver prepoznavanja lica neće biti uveden u skorije vrijeme. A kad su u pitanju kineske dužničke klopke, kritičari Pekinga ukazuju na još jedan ogroman projekat u Evropi.
Baš kao i u slučaju Srbije, on se nalazi tik izvan orbite pravila i propisa EU, u Crnoj Gori.
Vožnja jedinim auto-putem u ovoj zemlji nadrealno je iskustvo.
Bili smo jedini na putu, ako ne računamo stado ovaca koje se spuštalo niz pašnjake kraj puta.
Odavno zamišljena ideja o brzom putu trebalo je da podstakne trgovinu u ovoj balkanskoj zemlji, povezavši luku Bar, na Jadranskom moru na jugu, sa granicom sa Srbijom, na sjeveru.
Ali niz evropskih studija izvodljivosti zaključio je da bi on bio suviše komplikovan i suviše skup.
Tu na scenu stupa Kina sa milijardom dolara.
Ne kao poklonom Crnoj Gori, već kao kreditom koji mora da se otplati.
Međutim, šest godina otkako je otpočela gradnja, izgrađen je svega 41 kilometar puta, što ga čini jednim od najskupljih auto-puteva na svijetu.
Pošto smo prošišali preko mostova i kroz tunele izdubljene u planinama na do sada izgrađenoj dionici, stigli smo bukvalno do kraja puta.
Projekat je bio ometan optužbama za mito i korupciju i već kasni dvije godine.
Neki se pitaju da li će ikada biti završen.
Uslovi sporazuma sa kineskom državom su da ako Crna Gora ne otplati tranše kredita, bilo kakva odluka o odšteti koja se duguje biće donesena u Pekingu.
Kina će moći da zaplijeni i druga dobra, među kojima, potencijalno, i luku Bar.
Doskorašnji ministar crnogorske vlade koji je naslijedio ovu čašu žuči je tridesetčetvorogodišnji Milojko Spajić.
Prema njegovim rečima, položaj Crne Gore je indikativan za mnoge manje zemlje koje traže ulaganja da bi pokrenule infrastrukturne projekte i dale podsticaj privredi.
“Potrebne su nam investicije. Ako su Kinezi jedini zainteresovani da ulože u vas, ja vam savjetujem da prihvatite, samo budite oprezni po pitanju uslova i klauzula tih investicija, i pazite da je sve u skladu sa vašom opštom politikom.”
Prošle nedjelje, međutim, Spajić je izgubio posao kad je oformljena nova manjinska vlada.
Izgradnja ostatka auto-puta i otplaćivanje kineskog duga sada će biti problem za njegovog nasljednika.
Uprkos svim kritikama upućenim na račun Kine, postoji jedan projekat koji neki ističu kao primer dobre građevinske praske i efikasne saradnje između Istoka i Zapada.
On se nalazi nešto više uz Jadransku obalu od Crne Gore – u Hrvatskoj.
Iako stižemo u nedjelju, rad na mostu Pelješac u punom je jeku, kamioni prelaze preko njega, a stubovi se spuštaju i buše u zemlju.
Ovo je najveći infrastrukturni projekat Hrvatske i spajaće poluostrvo Pelješac sa hrvatskim kopnom.
Trenutno, da bi stigli do kopna, Hrvati sa poluostrva moraju da prelaze dionicu obale koja pripada susjednoj Bosni i Hercegovini.
Većinu računa za novi most platila je EU, čiji je Hrvatska član, ali gradi ga Peking, sve do posljednjeg zavrtnja.
Armija radnika koji kreče, metu i postavljaju asfalt sve do jednog su Kinezi.
Međutim, ni ovaj projekat nije lišen kontroverzi.
Tender kineske državne kompanije Kineska korporacija za puteve i mostove bio je 20 odsto jeftiniji od najbližeg konkurenta.
Evropski rivali ukazivali su na ovu neregularnost, ali nisu mogli da zaustave potpisivanje sporazuma.
Za Branimira Vidmarovića, profesora sa Univerziteta u Puli, most Pelješac ilustracija je kako evropske zemlje mogu da pronađu ravnotežu između Istoka i Zapada i usput ne otuđe SAD, najveće tržište na svijetu.
“Ako isključimo kritične tehnologije, ukoliko sarađujemo na fizičkim stvarima kao što su željeznica i infrastrukturni projekti, mislim da neće biti problema da se zadovolje i EU, i NATO, i SAD, i Kina”, kaže on.
Ali Bajdenova Bijela kuća, koja je naslijedila trgovinski rat sa Kinom od Trampove administracije, nije ublažila stav prema Pekingu u mnogim oblastima, i pozvala je Evropu da odustane od kineskih sredstava i usluga.
Bilo da su unutar EU, kao Grčka i Hrvatska, ili na njenoj periferiji, kao Srbija i Crna Gora, evropske zemlje moraće pažljivo da izvagaju pozitivne i negativne strane koje prate kineske sporazume, od slučaja do slučaja.
