Pitanje svih pitanja za ovu deceniju i vijek, za koji se mislilo da će biti vijek razvoja i mira, je hoće li se sve pretvoriti u sumrak civilizacije.
To pitanje je, kako piše CNN, a prenosi Jutarnji list, hoće li Kina krenuti da vojnim putem pripoji “odmetnuto” ostrvo Tajvan? Ili, hoće li Peking iskoristiti neizvesnost nastalu ruskim ratom u Ukrajini pa će se odvažiti na napad, ili će čekati da sukob u Ukrajini završi?CNN navodi da je tekstova na tu temu bilo mnogo, ali su oni, kako kažu, izvdojili dve analize koje zaključuju da Kina ima dovoljnu moć da zauzme Tajvanu. CNN takođe zaključuje i da SAD i saveznici vrlo verovatno nisu u stanju da zaustave Kinu u osvajanju Tajvana, uz napomenu da bi rat imao izuzetno visoku cenu u krvi.
U analizi je čak razrađen i eventualni scenario napada Kine na Tajvan – prvi je s mora. Navodi se da Kina ima brojčano najveću ratnu flotu na svetu, čemu treba dodati I obalnu stražu i pomorsku miliciju, navodno i ribarske brodove koji imaju i vojnu ulogu.
Ali problem je, kako se navodi, što napadač mora da ima tri puta više vojne sile od onoga ko se brani. Tajvan ima oko 450.000 vojnika pod oružjem, što znači da bi Peking morao da preko mora prebaci najmanje million vojnika, koji, kako se dalje navodi, nisu dovoljno uvežbani.
Hauard Ulman, bivši pripadnik američke mornarice i profesor na Američkom mornaričkom ratnom koledžu, napisao je esej u kom kaže da bi operacija trajala nedeljama i da uprkos pomorskoj snazi, NR Kini “jednostavno nedostaju vojni kapaciteti i efektiva za pokretanje amfibijske invazije na Tajvan u punom opsegu u doglednoj budućnosti”. Ali, prema p rocenama SAD Kina bi te “rupe” mogla popuniti do 2025.
E tu nastaje problem. Šta ako krene i Amerika?
Tu onda nastaje problem – ako bi SAD krenule u odbranu Tajvana, jer Peking raspolaže s 2.000 projektila koji su kreirani da nanesu najveću moguću štetu američkoj mornarici, a među njima se ističu tzv. Ubice nosača aviona.
Zatim se postavlja i pitanje logističke podrške Tajvana tokom invazije. Ukrajina je naslonjena kopnom na saveznike, Poljsku pre svega, preko koje stiže vojna i ostala pomoć. Kineski bi napad bio usmeren na zapadnu stranu Tajvana, okrenutu prema kontinentu, što otvara mogućnost logističke pomorske linije prema istočnoj strani, ali one moraju krenuti s udaljenih Japana ili Filipina. I zato, preporučuje se, vlada u Tajpeju mora da ima dovoljno oružja, hrane, lekova i medicinskih potrepština, kao i energije da može da izdrži prvi nalet kineskog udara.
U analizi se navodi i da je izvesno da bi Kina vrlo brzo uspostavila kontrolu vazdušnog prostora, jer raspolaže sa oko 1.600 borbenih aviona, dok Tajvan ima manje od 300. Zato se ističe da je posebno važan zadatak Tajpeja i Vašingtona da što pre razrade taktike i strategije asimetrične odbrane na svim nivoima vođenja rata. Jer je važno da se Tajvan odupre dok se u operaciju, kako je najavio američki predsednik Džo Bajden ne uključi američke vazdušne snage.
Nije isključeno da onda Peking, u prvom napadnom talasu, udari i na američke vazduhoplovne baze na Pacifiku, po modelu japanskog napada na Perl Harbur 1941. godine.
Ali, Kinezi su naučili lekciju, pa i iz bombardovanja SRJ
Stručnjaci za CNN navode i da je Kina puno toga naučila iz američkih vazdušnih operacija u Pustinjskoj oluji, napadu na Irak te akciji protiv tadašnje SR Jugoslavije zbog Kosova. Tada su snage protivvazdušne odbrane Beograda srušile i jedan “nevidljivi” američki avion nakon čega je usledilo bombardovanje kineske ambasade u glavnog gradu tada još Jugoslavije.
Dalje se navodi da bi kopnena operacija imala veliki problem s lokacijom iskrcavanja jer je Tajvan definisao 18 tačaka gde bi se Kinezi mogli iskrcati i tamo su već spremni za takavc scenario. Takođe, glavni grad Tajpej je na severnom vrhu ostrvapa bi, nakon proboja odbrambenih linija, kineske snage brzo stigle do predgrađa. Zato američki instruktori obučavaju tajvanske snage za urbanu borbu, a tu će pomoći i ukrajinska iskustva.
Ali, kada bi došlo do kopnene borbe, kako pokazuje situacija iz Ukrajine, tajvanske bi snage imale veliku moralnu prednost jer se brane od sile koja im želi oduzeti slobodu i način života koji su izgradili. Kineske snage, za razliku od ruskih, biće takođe dobro moralno pripremljene – vraćaju odmetnuti deo matici.
Zatim sledi intrigantan scenarijo prema kom bi NR Kina zauzela ostrva oko Tajvana, ili nametnula pomorsku blokadu, što se čini možda i najopasnijom opcijom jer ne bi bilo sajber rata pa je pitanje da li SAD i Japan krenuli u probijanje blokade.
U analizi se navodi i da je Kina mogla da nauči još jednu lekciju iz situacije u Ukrajini, a to je da pretnja nuklearnim oružjem otvara prostor za sajber ratovanje. Takođe, pitanje je i da li bi SAD reagovale kao u slučaju Ukrajine koja nije definisana kao američki vitalni nacionalni interes, a Tajvan jeste, barem dok je glavni dobavljač najboljih poluprovodnika na svetu.
Zatim, tu je i problematika sankcija, a Peking misli, mada je to diskutabilno, da bi veći deo sveta ostao na nihovoj strani zbog toga što su svi, ali bukvalno, zavisni od svega što Kina izvozi.
Ali, na kraju se zaključuje da zaključak možda nije dobar jer je manje verovatno da će Kinezi staviti politiku ispred trgovine, jer su oni najviše trgovci. Ipak, ni to nije sigurno, pogotovo ako predsednik KIne odluči da bi mu ratovanje podiglo rejting, zaključuje se u tekstu.
